Pročitaj mi članakVođa naprednjačkog kartela, Aleksandar Vučić, uplašen je mogućnošću da se, posle Nikolasa Madura, i on ne nađe na meti Donalda Trampa. Kao Maduro, i Vučić je povezan sa narko katelima, i to mnogo jačim od venecuelanskih. Takođe, zajedno su učestvovali u krađi američkih predsedničkih izbora 2020. godine, kada su namestili pobedu Bajdenu nad Trampom. O razlozima Vučićeve zabrinutosti piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.
Američka akcija u Venecueli uznemirila je ceo svet. Kako i ne bi? Kad vojnici jedne države uhapse predsednika druge, svima postane jasno da ne postoji međunarodno pravo i da je Povelja UN-a beznačajna u odnosu na zakon jačega. Suočeni sa takvim stanjem stvari, svi svetski državnici su reagovali, svaki na svoj način, grubljim ili nežnijim rečima optužujući američkog predsednika Donalda Trampa. Reagovali su predstavnici Rusije, Kine, Evropske unije, svih južnoameričkih zemalja, pa i američkom Kongresa, ali zbog hapšenja Nikolasa Madura ni u jednoj državi nije zasedao Savet za nacionalnu bezbednost, samo u Srbiji.
Ne čudi što je Aleksandar Vučić zahtevao hitnu sednicu tog državnog organa, koji je odavno trebalo preimenovati u Savet za Vučićevu bezbednost. Sednice Saveta je sto puta zakazivao besmislenim povodima – zbog oružja koje je nađeno u Jajincima, gde ga je on postavio; zbog tenzija na Kosovu, koje je on dizao; zbog studentskih i građanskih protesta, koji nikad ničim nisu ugrozili red i mir… Za razliku od tih igrokaza, Vučić je sad imao ozbiljan razlog.
Snimke sprovođenja Madura, kako šepa sa lisicama na rukama, Vučić je shvatio kao preteću budućnost, koja čeka i njega. Njegov strah je realan. Sve što američka optužnica stavlja na teret Maduru, može da se primeni i u njegovom slučaju. Obojica su zaveli neprosvećenu diktaturu i formirali sistem koji je čvrsto povezan sa narko kartelima.
Prema optužnici, Maduro je bio povezan sa venecuelanskim klanom Tren de Aragua, kolumbijskim gerilskim organizacijama koje su uključene u proizvodnju i krijumčarenje droge ELN (Ejercito de Liberacion Nacional) i FARC (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Columbia), kao i meksičkim kartelima Sinaloa i Los Zetas.
Osim Sinaloe, ostale grupe koje se povezuju sa Madurom neuporedivo su slabije od Balkanskog kartela, koji predstavlja najznačajniji deo vlasti Aleksandra Vučića. Uostalom, američka Agencija za borbu protiv narko trafikinga DEA, unazad nekoliko godina, zaplenila je desetostruko više kokaina Balkanskog kartela, nego Sinaloe i ostalih švercerskih ekipa.
Američki portal ZeroHedge je, ne slučajno, upravo u vreme hapšenja Madura objavio spisak najistaknutijih pripadnika Škaljarskog klana, koji su identifikovani u komunikacijama preko Sky aplikacije. Uz Filipa Koraća, navode se, ovim redom, imena Novaka Nedića, Andreja Vučića, Dijane Hrkalović, Nebojše Stefanovića, Milana Radoičića, Slaviše Kokeze, Veselina Milića i još sedmorice operativaca iz tog klana. Iako se Aleksandar Vučić, u javnim nastupima, uporno ograđuje od njih tvrdnjama da „nikada nije imao Sky telefon“, i on zna da mu je to slab i glup alibi. Zato se prestravio kad je video da su Amerikanci spremni da, pod izgovorom borbe protiv narko trafikinga, otmu predsednika strane države.
U istom kontekstu, opet na teret Vučića, treba pomenuti i činjenicu da u Venecueli nema proizvodnje nijedne vrste droge, dok je u Srbiji razotkrivena najveća evropska plantaža marihuane.
Koliko su Madurov i Vučićev slučaj isprepleteni vidi se i po tome što se predsednik Venecuele nalazi u pritvoru Metropolitan Detention Center u Bruklinu, gde početak suđenja čeka i Goran Gogić, zvani Tito, s kojim je Vučić sarađivao još 1998. godine. Gogiću će se suditi u Federalnom sudu u Bruklinu zbog šverca više od 20 tona kokaina, koji mu je zaplenjen 2019. godine.
Osim sličnih optužbi za narko trafiking, Madura i Vučića povezuje i afera sa nameštanjem rezultata američkih predsedničkih izbora 2020. godine. To Vučića brine više nego razotkrivanje veza sa Balkanskim kartelom. Dok su te optužbe zasnovane na posrednim informacijama iz Sky poruka, koje su razmenjivali pripadnici raznih kriminalnih klanova, postoje direktni dokazi i svedoci koji tvrde da je krađa izbora organizovana preko Karakasa i Beograda.
Pred sudom u Džordžiji svedočili su istražitelji, koji su učestvovali u istrazi nameštanja rezultata izbora na kojima je, kao je prikazano, Džo Bajden pobedio Donalda Trampa. Istražitelji su pod zakletvom potvrdili da je sistem Dominion, preko koga je organizovano brojanje glasova, bio povezan sa serverom u Beogradu. „Imamo dokaze da se to desilo u okrugu Gvinet u Džordžiji, u Mičigenu, Denveru i drugim mestima„, rekao je jedan od istražitelja. Kad je otkrio da su povezani serveri u Denveru i Beogradu, prvo je pomislio da je u pitanju grad Beograd u Montani. Tek posle provere IP adresa i prevoda nekoliko stotina razmenjenih elektronskih poruka, sa srpskog na engleski, utvrdio je da se iz Srbije pristupalo izbornom materijalu, koji je menjan u interesu Bajdena.
Takođe, istraga je utvrdila da je softver za brojanje glasova pravila kompanija „Smartmatic“ iz Venecuele. Taj softver su napravili srpski inženjeri u Beogradu. Bivši narodni poslanik Srđan Nogo nedavno je američkim agentima dao dokaze i informacije o saradnji srpskih i venecuelanskih IT kompanija sa CIA, koja je organizovala tu izbornu prevaru. „Zato je Vučić kontaktirao sa Madurom. On zna zašto je Maduro u problemu. Zna i da je, posle Venecuele, Srbija sledeća. Svako ko ima veze sa Aleksandrom Vučićem će doći u debeo problem“, kaže Nogo.
Da problem bude još veći po Vučića, on dobro zna i za Trampovo obećanje da neće oprostiti nikome ko je učestvovao u krađi izbora 2020. godine. To potvrđuje i način na koji je Tramp rukovodio akcijom hapšenja Madura. Sve je organizovao mimo Kongresa i Senata, pa čak i Bele kuće. Akciju je nadgledao iz svog imanja na Floridi, okružen samo članovima porodice i nekoliko najbližih saradnika.
U strahu od Trampove osvete, Vučić se, takođe, okružio najbližim saradnicima, koji su mu važniji od porodice. Posle sednice Saveta za njegovu bezbednost, održao je celovečernje božićno kmečenje na televiziji Informer. U društvu Dragana J. Vučićevića, Gordane Uzelac i nekoliko blatoidnih starleta i starletana, Vučić je kukao nad svojom sudbinom. Optužio je opozicione političare i nezavisne medije da najavljuju da će i njega Amerikanci uhapsiti kao Madura. Po starom običaju, svoje intimne strahove je projektovao na političke protivnike i kritičare. Prikladnog sagovornika i saborca je našao u D.J. Vučićeviću, koji u nomenklaturi naprednjačkog kartela ima ulogu kakvu je u Hitlerovoj sviti imao Robert Lej.
Kao vođa Nemačkog radničkog fronta (DAF), Lej je bio poznat po ekstremnoj lojalnosti Hitleru. Podržavao je nacističku ratnu ekonomiju i eksploataciju prisilnog rada, baš kao što Vučićević podržava naprednjačko uništavanje srpske ekonomije i eksploataciju prisilnog glasanja. Istovrsni primeri Leja i Vučićevića otkrivaju i značajnu razliku između Hitlera i Vučića. Lej je 1937. godine napisao knjigu „Der Fuhrer“, hagiografski pamflet u kome je Hitler prikazan kao mesijanska figura, vođa koji personifikuje nemačku naciju, baš kao što Informer prikazuje Vučića.
Međutim, Hitler je bio izrazito nezadovoljan načinom na koji je predstavljen u toj knjizi, smatrao je da je previše patetična i politički štetna jer ga opisuje banalno i neukusno, kao Informer Vučića. Hitler je zabranio distribuciju Lejevog pamfleta, a Vučić je Vučićevića promovisao u glavnog promotera naprednjačkog primitivizma i bestiđa.
Na komemorativnom božićnom spektaklu u studiju Informera Vučić je mogao da se uveri da mu nema spasa. U društvu Vučićevića, Vojislava Šešelja, Siniše Vučinića, Nebojše Bakareca, Dejana Bulatovića i ostalih kreatura, Vučić je znao da niko od njih ne bi ni prstom mrdnuo kad bi specijalci Delta Fors-a došli po njega. Na cedilu bi ga ostavili i saradnici iz vrha kartela, od Siniše Malog i Ane Brnabić do poslednjeg člana poslaničkog klana u Narodnoj skupštini.
Ana Brnabić sada najglasnije nariče nad sudbinom svog Firera. Dok svi naprednjaci upozoravaju na opasnost od Trampa, ona optužuje i članove Evropskog parlamenta da pripremaju hapšenje Vučića. „Opozicija očekuje da će neko iz Evropskog parlamenta uhapsiti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Očekuju da će strani okupator uhapsiti Vučića i njih postaviti na vlast. Žele da uhapse legitimno izabranog predsednika, sa istorijski najvećom podrškom naroda Srbije“, rekla je Brnabić. Revoltirana takvim najavama, predsednica Narodne skupštine Srbije odbila je da razgovara sa evro-parlamentarcima. Kaže, bolje joj je da ide u posetu Estoniji, nego da se sastaje sa „stranim okupatorima„.
Što god da sada priča, nema sumnje da bi Brnabić, kad bi američkim specijalcima prva cinkarila Vučića: „Eno ga, sakrio se u ormar, plače…“
Razumljiv je Vučićev strah od potencijalne Trampove osvete. Razumljiva je i nada pojedinih građana Srbije da će Vučić biti kažnjen za sve zločine koje je izvršio, pa makar i od Amerikanaca.
Ipak, i za Vučića i za Srbiju bilo bi mnogo bolje da što pre ovde, u Srbiji, na mestu svojih najvećih zločina, bude priveden pravdi. Na taj način srpsko društvo bi dobilo šansu da prođe kroz katarzu i stvori uslove za oporavak od naprednjačke pošasti, a Vučić bi mogao da bude zadovoljan što će robijati na domaćem terenu, u društvu saučesnika iz zajedničkog zločinačkog poduhvata.
