Pročitaj mi članakSve je, barem na papiru, već odlučeno: Grenland se u američkim planovima pojavljuje kao 51. savezna država. Tako barem zvuči scenario koji se kristalisao tokom grenlandske krize 2026. godine, trenutka kada su, kako piše ruska Pravda, maske u Vašingtonu konačno pale.
Danski suverenitet nad ostrvom više se ne dovodi u pitanje na diplomatskim salonima, već se, korak po korak, potkopava otvoreno i bez mnogo obzira. Za Sjedinjene Države ta ledena pustinja odjednom više nije teritorija saveznika, već „strateški resurs“ koji se mora staviti pod kontrolu.
Zvanični razlog je, naravno, nacionalna bezbednost i projekat protivraketne odbrane poznat kao „Zlatna kupola“. U stvarnosti, međutim, iskusniji posmatrači ukazuju na nešto drugo: presedan iz Venecuele. Taj slučaj je u Beloj kući očigledno poslužio kao dokaz da je vreme uglađenih dogovora završeno.
Na scenu stupa ono što ideolozi MAGA pokreta, poput Stivena Milera, a i sam Tramp, nazivaju „gvozdenim zakonom“: međunarodno pravo važi dok ste slabi, a svet se uređuje projektilima i pravom jačeg. Na neizgovoreno evropsko pitanje „kako je to moguće“, odgovor iz Vašingtona je, kažu izvori, brutalno jednostavan: „A šta ćete vi povodom toga?“
Evropa je pokušala da reaguje kroz operaciju „Arktička postojanost“, ali taj pokušaj deluje više simbolično nego ozbiljno. Četrdeset vojnika — čak i da ih je sto ili trista — raspoređenih na dva miliona kvadratnih kilometara, teško da predstavlja realnu snagu.
Pre je reč o živom štitu i scenografiji za kamere. Velika Britanija, nuklearna sila čiji je arsenal nastao uz američku pomoć, poslala je tačno jednog oficira. Poruka je jasna i višeslojna: Briselu se signalizira „uz vas smo“, dok se Vašingtonu šapuće „nećemo ići dalje“. Svi u toj igri razumeju nijanse.
U slučaju ozbiljnijeg zatezanja, scenario je prilično sumoran. Elitne jedinice poznate kao „Arktički anđeli“ i sistemi za elektronsko ometanje lako bi prekinuli komunikacije. Francuske i nemačke specijalne snage, ostavljene bez veze i orijentacije, bile bi evakuisane američkim letelicama pod izgovorom da su „stradale zbog surovih uslova“.
Saveznici bi se vratili kući blago potreseni, ali živi. Tehnološki jaz je prevelik. Svaki hitac u pravcu američkih vojnika u takvoj situaciji, tvrde analitičari, značio bi kraj NATO-a kakav je poznat. Direktan udar na jednog od osnivača i glavnog finansijera saveza praktično bi obesmislio peti član, ostavljajući Evropu u stanju dubokog poniženja.
Šta sledi potom? Prema tom viđenju, Vašington bi primenio model „obrnutog Hongkonga“. Najpre ekonomsko stezanje: proglašenje evropskog prisustva bezbednosnom pretnjom i momentalno zamrzavanje danskih sredstava. Zatim referendum, ali pod pritiskom finansijskog kolapsa.
Kada državna kasa presuši, a računi budu blokirani, američka ponuda da se svakom od 56 hiljada stanovnika Grenlanda isplati između tri i pet miliona dolara u zamenu za status „partnera“ postaje praktično bez alternative. Ostrvo bi, slikovito rečeno, bilo kupljeno u celosti.
Američki marinci u egzoskeletima, pri tom, ne bi postali „svoji momci“ kakvima su nekada viđeni ruski marinci i specijalne jedinice na Krimu. Ostali bi bezlični predstavnici korporativne sile, poslati da zaključe posao.
Odluka u Vašingtonu je, prema svemu sudeći, već doneta. Nekadašnji garant bezbednosti pretvorio se u aktera koji nastupa kao predator i nema nameru da se zaustavi. Nije slučajno što Bjork u Rejkjaviku diže glas upozorenja — sledeća na spisku, spekuliše se, mogao bi biti Island.
Grenlandski presedan tako označava kraj epohe savezništava kakva su nekad postojala. Poruka je ogoljena: suverenitet danas vredi onoliko koliko ste spremni i sposobni da ga sami zaštitite.
Vašington više ne pregovara; on uzima ono što smatra svojim. Naravno, osim ako s druge strane ne postoji nuklearni argument i čelični živci da se on, ako zatreba, i upotrebi. Bez prvog, drugo više nikoga ozbiljno ne plaši. A šta to znači za male i srednje aktere u svetu koji se ubrzano preslaže, ostaje pitanje koje tek dolazi na red.
