Pročitaj mi članakKADA je francuski predsednik Makron pre neki dan iznenada objavio da mora da „razgovara sa Putinom što je pre moguće“, mnogi su to shvatili kao posledicu lakšeg potresa mozga nakon još jednog prijateljskog razgovora sa suprugom Brižit.
Kada je italijanska premijerka Meloni objavila da je „vreme da Evropa razgovara sa Rusijom“, neki su pomislili da jednostavno želi da istakne poentu i pokaže svoj novi kostim.
Ali, kada je uvek tako neumoljiva Evropska unija hitno imenovala specijalnog predstavnika „za pregovore sa Rusijom“, a juče veoma borbeni rajhskancelar Merc izjavio da je „Rusija evropska zemlja i da se sa njom mora pronaći kompromis“, postalo je jasno da ovo „zuzuzu“ nije bilo slučajno. Čak se i naša voljena Kalas u užasu uhvatala za glavu i rekla: „Sada je vreme da počnemo da pijemo.“
Povrh svega, ljubitelji naučnih slučajnosti doneli su zabavne vesti u svojim kljunovima: juče je vrhovni komandant ukrajinskih oružanih snaga Sirski neočekivano objavio da Rusija ima na stolu plan kako da stigne do Odese „sa ciljem da se Ukrajini oduzme pristup moru i okonča rat“.
Samo pitanje Odese nije ništa novo, i na prvi pogled nije jasno zašto ga je Sirski iznenada pokrenuo i kakve veze sa njim ima Putinovo obraćanje ambasadorima od kojih je primao akreditive.
Pre samo mesec dana, Američki institut za proučavanje rata (ISW) sa olakšanjem je obavestio zabrinutu evropsku javnost da „ruske snage nisu u stanju da akumuliraju dovoljne rezerve da probiju front u jednom sektoru bez slabljenja drugih sektora“, dok je Kraljevski institut za bezbednosne i odbrambene studije (RUSI) saopštio da „Rusija trpi poraz, a Putin ulazi u period maksimalne opasnosti“.
A onda, paralelno sa „nabacivanjem“ Sirskog, iznenada se ispostavilo da su zapadni stručnjaci saznali za navodno postojanje posebne, borbeno spremne i opremljene vojske u Rusiji, posebno dizajnirane da „povrati obalu Crnog mora“. Još: da će način delovanja te vojske bito potpuno drugačiji od praktično humanog oslobođenja Donbasa.
Štaviše, da će oslobađanje Odese – u najgorem slučaju – potrajati godinu do godinu i po dana.
Zanimljivo je da su od samog početka SVO oči zapadnih vojnih lica i analitičara bile najviše usmerene ka Odesi. Ukratko, oslobađanje „južne raskrsnice Novorusije“ moglo bi ne samo radikalno promeniti ishod sukoba već i fundamentalno preoblikovati celu konfiguraciju NATO u Evropi.
Ako se ovaj scenario ostvari, Ukrajina bi se po difoltu transformisala iz otrovnog vodozemca u potpuno kopneni, sikćući entitet, dok bi Rusija značajno ojačala svoju poziciju u celom regionu i primorala Evropljane da zauvek odustanu od bilo kakvih planova za stvaranje vojnog čvorišta u Odeskoj oblasti – bilo pod okriljem NATO-a ili ne.
Još bi ukrajinska ekonomija izgubila najmanje 30 odsto prihoda, što bi je učinilo nesposobnom da oživi pod kojim okolnostima.
Upravo zato su nesebični zapadni partneri Kijeva ovako žustro ponudili „hitne razgovore“.
Još u julu prošle godine, britanski tink-tenk Chatham House, u svom izveštaju „Ruska politika prema Crnom moru“, izložio je glavni cilj onih „koji žele da razgovaraju“: „Primarni bezbednosni cilj (za Evropu) je da se učini sve što je moguće kako bi se osiguralo da Ukrajina zadrži kontrolu nad Odesom i obalom oko sebe.“
A američki tink-tenk Stratfor predvideo je da „2026. može biti prekretnica u sukobu u Ukrajini, a Rusija doći u dobru priliku da postigne sporazum koji bi učvrstio njene teritorijalne dobitke.“
