Pročitaj mi članakVeliki deo srpske društvenopolitičke scene, kako opozicione tako i kada se radi o vladajućim strukturama, ispunjen je akterima koji – ne samo kolokvijalno rečeno već i sa ustavnog stanovišta – deluju veleizdajnički. Ono što rade i zagovaraju, implicitno ako ne uvek i eksplicitno, na liniji je podrivanja teritorijalnog integriteta zemlje, što je, svugde u svetu, prvorazredni zločin protiv države.
Slučaj Kosova se ignoriše, kao da je sudbonosno pitanje za Burundi a ne Srbiju. Nažalost, kod nas to kao da je postalo normalno u političko-medijskom prostoru. Pravno ne da se ne kažnjava i mnogo gore od toga – zagovaranje daljeg toka veleizdaje – već se i moralno uglavnom ne osuđuje. Niti političari crvene zbog svojih nacionalnih (ne)dela, ni mediji ih principijelno ne prozivaju zbog toga (kao da je tema izdaje zabranjena), dok se veliki deo javnost izgleda najeo bunika i ne vidi izdajničku šumu od EU (suvog) integrativnog drveta.
O čemu se radi, jasno se razaznaje iz novogodišnjih prepucavanja onih koji kod nas u opoziciji otvoreno zagovaraju NATO put i, na izgled sa druge (a možda zapravo iste) strane, pripadnika režima koji vode NATO kvislinšku politiku dok nose patriotske maske. Sve to u vezi sa našom spoljnom politikom, EU integracijama, američkim upadom u Venecuelu.
Iz redova vlasti, u kontekstu novogodišnjeg sumiranja njegovih izmišljenih uspeha, ritualno se klanjaju Vučićevoj bisti, patetično govore o njegovoj „mudroj“ spoljnoj politici koju mere brojem susreta sa stranim zvaničnicima, te pomahnitalo pevaju o suverenizmu i odbrani interesa ugrožene Srbije. Pri tome i sami dobro znaju da je od 2013. do 2022. godine Aleksandar Vučić uradio ono što teroristička albanska tzv. OVK nije uspela ni uz pomoć NATO okupacionih snaga od 1999. do njegovog dolaska na vlast: u nekoliko koraka je u potpunosti prepustio sever Kosova, gde Srbi čine preko 95 posto stanovništva, kontroli Prištine.
Ona se sada tamo pita koliko je ranije to bio slučaj, primera radi, u „opštini Mališevo“ (uspostavljenoj od strane separatističko-okupacionih faktora 2000. godine), gde Albanaca ima 99,8 posto. Uz to što je perfidno doveo do toga da se i na delu kosovsko-metohijske srpske zemlje gde je donedavno čvrsto stajala srpska vojno-policijska čizma (makar uz kamuflažu tzv. Civilne zaštite) danas nalazi albanska „cokula“, Alek bez Kosova je i neskriveno, veleizdajnički pogazio Ustav. Uprkos njegovom članu 114, koji predsedniku nalaže da dosledno brani teritorijalni integritet države, 2023. godine je u svoje ime javno prihvatio Francusko-nemački plan o priznanju Kosova.
Na osnovu toga Španija, Grčka, Kipar, Slovačka i Rumunija su pristale da on postane deo 35. pregovaračkog poglavlja Srbije. Ako se ranije neformalno naslućivalo da naša država ne može da uđe u EU bez „normalizacije“ odnosa sa Kosovom po NATO standardima, sada je to i formalizovano zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Nema više laži. Što bi Grci ili Španci bili veći Srbi od predsednika Srbije? Ko se zalaže pod novim uslovima za EU integracije, zagovara priznanje Kosova, ma koliko sebe i druge lagao da nije tako (ako to uopšte radi)!
Naša prozapadna opozicija zbog toga ne kritikuje Acu Anti-Srbina. Taman posla, i sama je „ponosno“ podržala Francusko-nemački plan! Zamera mu nešto drugo, kako ovih dana kaže, to što vodi „politiku izolacije od kontinenta na kome živimo“. Drugim rečima, problem je što Beograd još nije usvojio sve što Brisel želi, recimo po pitanju sankcija Rusiji ili tzv. implementacije svih elemenata priznanja Kosova, a ne već pređena kosovsko-metohijska izdajnička kilometraža. Pri tome se propagandno mešaju lončići.
Zastoj u našim EU integracija primarno ne proizlazi iz činjenice što u Srbiji caruju autokratija, kriminal i korupcija – preko čega bi evroatlantske lažne elite još neko vreme prelazile jer koliko im je do prava Srba stalo videli smo po sudbini našeg naroda na Kosovu koje je briselsko-vašingtonski protektorat (a Srbi su prepušteni nemilosti albanskog bašibozuka) – već usled Vučićevog straha od svojih birača. On izdaje Srpstvo onom brzinom kojom može da se, uz pomoć svoje ogavne propagande mašinerije, pravi se da ga bran. Većina onih koji ga podržavaju a nisu deo interesne zajednice opijena SNS propagandom i dalje veruje da je lukavi patriota koji vara Zapad (a ne Srbe). To je razlog što prljave poslove ne obavlja brže (ali ih nesumnjivo sramno, samo malo sporije, i te kako realizuje).
Koristeći to, naša otvoreno NATO opozicija se Briselu i Vašingtonu servilno dodvorava i nudi da ako bude u većoj ili manjoj meri uključena u buduću vlast, ubrza veleizdajničke radove. Spremni su njeni predvodnici da budu kolektivni Alek bez Kosova na kvadrat. Deluje nemoguće, ali nude se za još veće izdajnike. Tvrde da umeju i hoće da uvećaju njegove kvislinško-izdajničke efekte, pa nam tako njihovi eksperti poručuju da sve što nije totalno svrstavanje uz EU i NATO – i to naravno protiv onih koji podržavaju teritorijalni integritet Srbije – predstavlja lošu (geo)političku kombinatoriku. U duhu Orvelovog poigravanja rečima: izdaja je za njih patriotizam, a patriotizam je izdaja!
Sličan im je odnos i prema međunarodnom pravu. To vidimo ovih dana po frenetičnom aplaudiranju američkom kriminalnom postupku u vezi sa Venecuelom. Dopadao se nekom ili ne Nikolas Maduro, on je legitimni i legalni lider pomenute zemlje. Snage SAD su, kao nekakva banda, upale u nju i kidnapovale ga (doduše, mnogo toga ukazuje da je došlo do pobune dela ucenjene lokalne vojne i političke elite koja je odradila veliki deo krvavog posla za agresore). To su Jenkiji učinili jer je Dondald Tramp procenio da je došlo vreme da po svaku cenu stavi tačku na decenijsku suverenističku politiku Venecuele kako bi SAD ponovo preuzele kontrolu nad njenim enormnim naftnim bogatstvom i tako usporile opadanje svoje ekonomije (a on u očima svojih glasača konačno postigao neki rezultat).
Svako normalan bi to morao da osudi. Povlađivati tome je isto što i hvaliti kriminalca koji je nekoga ucenjivao otetom decom, onda ga je ubio, da bi na kraju oteo svu imovinu koja mu je pripadala. Baš takve zločine kod nas veličaju oni koji tvrde da im je cilj da doprinesu moralnom, privrednom i svakom drugom preporodu Srbije. Valjda misle da su normalni samo zato što se bore protiv Vučićeve nenormalne politike, bez obzir što se i sami ponašaju (geo)politički totalno bolesno.
Odlazak Vučića sam po sebi ne znači dolazak demokratije, pravne države, slobode, nacionalne odgovornosti i svega drugog što savremenu državu čini normalnom. Moramo se boriti za njegovu smenu da bi od decenijskog taloga očišćena Srbija bila vraćena građanima od kojih je oteta, a ne kako bi staro, otrovano vino, bilo pretočene u nove mešine, dok se opaka degradacija nacije perfidno nastavlja.
Zato danas pažljivo moramo da analiziramo kakvo je lice i naličje onih koji bi želeli da preuzmu naše državno kormilo. Doduše, o kome se radi kada je u pitanju vođstvo većine opozicionih partija (ne samo NATO provenijencije), i tako već dugo uglavnom znamo. Samo nas sada lepo podsećaju na sebe, da nam neko iz njihovih redova, uvučen u pore studentsko-građanskog pokreta, ne promakne. No, pitanje je šta je i sa drugim koji nisu pripadnici opozicionih partija a naći će se na listi koju će studenti pre ili kasnije ponuditi?
Studenti su jedan od retkih pozitivnih činioca na našoj društvenopolitičkoj pozornici. Mnogo toga su uradili od kraja 2024. Srbija se zahvaljući njima digla. Ali to su ipak mladi, neiskvareni ljudi, podložni manipulaciji onih na univerzitetima koji imaju opoziciono-profesionalne reputacije (a ideološki su evroatlantisti). Njihovu borbu sada pokušavaju da iskoriste takvi lukavi igrači, od rektora Đokića i njegovog kruga, koji su neka vrsta spone dela SNS kartela i Brisela, do raznih soroševskih profesora i drugih javnih delatnika slične vrste, koji su se pokvareno infiltrirali u studentsko-građanski pokret.
Ako svi oni uspeju prevarom da preuzmu značajan deo njegove buduće izborne liste, onda džabe krečimo. Udružiće se brzo za NATO opozicijom i uz pomoć Brisela i Vašingtona pokušati da uzurpiraju svu vlast. Da se to ne bi desilo, o važnih (geo)političkim pitanjima ne sme više da se ćuti čak ni radi pridobijanja što većeg broja onih koji su nezadovoljni SNS kartelom a imaju raznovrsne stavove.
Svi građani koji žele da Srbija postane normalna, pravna i demokratska država, moraju energično da insistiraju da studenti u prvi plan istaknu privrženost Ustavu (a samim time i teritorijalnom integritetu) kao što su učinili na početku svog mirnodopskog ustanka, a onda je to iz „nekog“ razloga relativizovano. Ne treba da se lažemo: dalje EU integracije, od kada je redefinisan sadržaj 35 pregovaračkog poglavlja, predstavljaju veleizdajnički udar na ustavni poredak Srbije. Oni koji se zalažu za istinu i pravdu, to moraju da kažu!
