У тренутку када се власт и квазиопозиција утркују у стварању нових „жртава режима“, име професора др Владимира Петровића поново се појављује у јавности. Представља се као стручњак који је наводно склоњен јер је упозоравао на загађену воду. Међутим, његова биографија показује да је реч о дугогодишњем човеку система, а не о прогнаном дисиденту.

Петровић је више од двадесет година био једна од најзначајнијих фигура јавног здравља у Србији. На Институту за јавно здравље Војводине обављао је руководеће функције, био члан бројних комисија Министарства здравља и коаутор политике имунизације.

Званични је експерт Светске здравствене организације за Међународни здравствени правилник и масовна окупљања — позиција која се добија искључиво уколико је човек у потпуности усклађен са глобалним здравственим структурама.

Током пандемије свињског грипа 2009. године, када је Савет Европе отворио питање преувеличавања опасности и утицаја фармацеутских кућа, Петровић је снажно бранио званичне мере. Србија је набавила стотине хиљада доза вакцина које су касније завршиле неупотребљене, али он није доводио у питање здравствене одлуке.

Деценију касније, у време ковида 19, био је део Кризног штаба и учесник у доношењу препорука које су дубоко утицале на живот грађана. Ниједном није јавно иступио против спорних мера.

Године 2020. био је кандидат за Фебруарску награду Новог Сада, и то на предлог Медицинског факултета и ПУ „Радосно детињство“. Тешко је поверовати да би структура под контролом СНС предлагала човека који је „неподобан“.

izvor foto. RTV

Петровић се појављивао и у сарадњи са удружењима повезаним са системом социјалне заштите, што показује ширину његовог институционалног утицаја.

Представљање Петровића као „жртве режима“ део је медијске стратегије рециклирања старих кадрова. Циљ је да се јавности понуди фигура која делује као унутрашњи критичар, а истовремено не доводи у питање основе система.

Таква рехабилитација омогућава да се кривица за спорне здравствене политике пребаци на наводне „заблуде појединаца“, док се структура моћи не мења.

Биографија Владимира Петровића није прича о прогоњеном стручњаку, већ о дугогодишњем стубу јавноздравственог апарата. Његова улога у свињском грипу, ковиду, комисијама и сарадњи са СЗО јасно говори да није био маргинализован, већ дубоко интегрисан у систем.

Зато је потребно опрезно посматрати медијске покушаје да се од њега створи симбол отпора. Када се погледају чињенице, реч је пре о политичкој рехабилитацији него о стварној неправди.

Ознаке: korona, људи система, Владимир Петровић, корупција, проф петровић, раскринкавање, свињски грип