Политичка нестабилност која траје годинама достигла је врхунац након пада владе у децембру прошле године због масовних протеста против корупције и буџетских закона.
У средишту пажње је бивши председник Румен Радев, који је поднео оставку у јануару како би се кандидовао на челу новоформиране „Прогресивне Бугарске“.
Према последњим анкетама, његова странка води са око 34 одсто подршке, а неки прогнозирају и раст до 38 одсто.Радев, бивши генерал и пилот, градио је кампању на обећањима о борби против олигархије и корупције.
„Наш циљ је јасан: да срушимо олигархију. Хајде да вратимо себи нашу земљу, како у европској Бугарској више не би било сиромашних људи“, поручивао је током митинга који су пунили дворане.
Његова порука привлачи бираче из различитих табора – од проруски оријентисаних, преко конзервативних, до левичарских – а аналитичари га описују као „џокера“ који може да поремети политичку мапу.
Међутим, управо његови ставови о спољној политици изазивају највећу забринутост у Бриселу. Радев је познат по томе што није називао Владимира Путина агресором у рату у Украјини, противио се санкцијама против Русије и залагао се за „мир у Украјини са Русијом“.
Критичари га оптужују да је ближи моделу Виктора Орбана у Мађарској или Роберта Фица у Словачкој – „тројански коњ“ унутар ЕУ који би могао да блокира заједничке одлуке о Украјини, санкцијама и енергетској политици.
Бриселски портал „Политико“ и европски званичници отворено страхују да би Радевљева победа могла да промени курс Бугарске ка мање проевропској и више прагматичној, проруској оријентацији.
Иако Радев никада није заговарао излазак из ЕУ, његово противљење увођењу евра (које је ипак спроведено почетком 2026.) и блажа реторика према Москви забрињавају партнере у Бриселу. Политички аналитичари попут Данијела Смилова упозоравају да би нова влада под Радевом могла да доведе у питање проевропску већину која траје више од две деценије.
Коалициони преговори ће бити кључни. „Прогресивна Бугарска“ отворена је за савезе око „нулте толеранције на корупцију“, али искључује одређене традиционалне играче као што су ГЕРБ и ДПС. Без јасне већине, постоји ризик од нове политичке кризе и мањинске владе која би тражила различите подршке по појединачним питањима.
Бугарски бирачи углавном виде Радева као „последњу наду земље“ усред инфлације, раста цена енергената и корупцијских афера. Ипак, млађи бирачи су скептични према „месијанској“ фигури.
Шта год да се деси после данашњег гласања, једно је сигурно: исход ових избора могао би да има далекосежне последице не само за Бугарску, већ и за стабилност целе Европске уније.
