Прочитај ми чланакНећу бити пуно паметан нити иновативан уколико кажем да се иза приче о развојном плану Србије до 2030. са пројекцијама до 2035. године крије Вучићева огромна жеља и настојање да на власти буде најмање до те крајње пројектоване године.
Занимљиво, Вучић управо те 2035. године стиче формални услов за старосну пензију, тако да би, уколико замишљено буде спровео у дело, он могао да буде један од ретких у читавој историји Србије који је читав продуктивни део живота провео на власти или уз власт, а да притом ниједан секунд није радио онај посао за који се образовао. Чак је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито, део свог живота провео радећи као машински бравар, тако да је у својој радној биографији имао и тих неколико година рада у струци.
Дакле, није тајна шта се крије иза плана „2030“, али за сада јесте скрајнуто и слабо се прича о томе шта је све Вучић преузео као обавезу да уради како би, као и до сада, уживао међународну подршку за опстанак његовог, у основи, мафијашког режима на власти. Према мом мишљењу, неколико ствари је кључно, па ћу их образложити.
Спољнополитичко опредељење се са некадашња „четири стуба“ спољне политике своди на два, и то Европску унију и Израел. Према ЕУ је већ заузета позиција спремности да се уђе у неки облик „везе без обавеза“, односно чланства без права на вето. О томе већ и сам Вучић јавно прича, чак је и направљен савез са Албанијом са којом се заједнички наступа у том правцу. Делује ми да је за Вучића оваква позиција покушај бежања од ривалства САД-Кина, а да притом не угрози унутрашњу структуру режима. Истовремено, продубљивање односа са Израелом је „плес са јеврејским лобијем“, и то са његовим најагресивнијим, војним делом.
Идеја је да се преко Тел Авива прави комуникација и са Вашингтоном. Отуда постоји та повећана сарадња у погледу продаје и куповине оружја између Србије и Израела и због тога је Србија остала једина држава у Европи која је кроз испоруке оружја постала нека врста учесника сукоба на Блиском истоку. Везано за однос са ЕУ, важна ставка је и српска наменска индустрија коју је Вучић обећао Француској, а везано за пројекат новог наоружавања са циљем реализације онога што називају стратешком аутономијом у односу на САД, а што у пракси значи прављење европских одбрамбених снага.
Други важан крак Вучићевог плана „2030“ је повезивање са оном структуром коју Варуфакис зове технофеудалцима. У том смислу је важно испратити причу о плановима за изградњу дата центара широм Србије. То се представља као стратешко улагање у развој вештачке интелигенције, а у суштини је изградња магацинског простора који ће користити они који стварно развијају нове технологије. Притом, држава Србија се обавезује да ће изградити сву енергетску и безбедносну инфраструктуру која је неопходна за несметано функционисање дата центара. Укратко, ми из нашег буџета треба да изградимо сталне изворе електричне енергије неопходне за непрекидно напајање, отуда приче о неопходности брзе градње гасних електрана.
Такође, ми преузимамо обавезу физичког чувања објеката, што значи стално ангажовање безбедносних структура. И коначно, ми узимамо обавезу да бринемо о сајбер-безбедности, што подразумева да опет велики новац морамо да издвајамо да плаћамо скупе системе типа ЦИСЦО. Укратко, Вучић планира да задужи Србију за неколико милијарди евра и да тај новац да компанијама у власништву технофеудалаца и да на тај начин купи себи заштиту тог политички све моћнијег круга.
Још једна битна екипа са којом Вучић ради већ неколико година је тзв. „нуклеарни лоби“, који све више добија на снази и глобалном значају. Сведоци смо да је од криминализације нуклеарне енергије, која је била на снази још од Чернобиља, па до најављене политике „нуклеарне ренесансе“, прошло релативно кратко време. Отуда не треба да чуди што је само у последњих месец дана сам Вучић имао више састанака са представницима великих компанија које раде у тој области.
Оно што је тренутно на столу, а рекао бих да је и сасвим близу реализацији, јесте пројекат великог геолошког одлагалишта за нуклеарни отпад. Погодна локација за овај објекат је пронађена на истоку Србије, у региону села Кална, где је у СФРЈ кратко функционисао рудник уранијума. Француска, која има велики број реактора, „затрпана“ је нуклеарним отпадом јер је деценијама он био одношен у Русију где је рециклиран. Међутим, од почетка рата у Украјини тај посао је значајно отежан и отуда званични Париз тражи ново трајно решење не само за француски, већ и за читав нуклеарни отпад који ће бити продукован изградњом нових електрана.
Дакле, план је, рекао бих, доста јасан и нимало иновативан, јер је и до сада ова власт опстајала кроз реализацију закулисних договора које су напредњаци направили још у моменту привременог издвајања из Српске радикалне странке. Тада је дил са Западом био да не сметају везано за сарадњу са Хашким трибуналом, а након тога су на себе преузели обавезу коначног решавања статуса Косова. Оба посла Вучић је обавио без грешке и уз велике похвале.
Па тако се вреди сетити да је од српског тужилаштва за ратне злочине похваљен за помоћ приликом хапшења Ратка Младића, док је из ЕУ добио сијасет похвала за ефикасност и доследност у заокруживању косовске државности. Такође, и економски модел који је успоставио 2012. године, а који је подразумевао велико субвенционисање, пре свега, немачких компанија из области ауто-индустрије. И сада се планира исто, с тим да ће се „шрафцигер индустрија“ сада, уместо мотања каблова, бавити спајањем робота.
Међутим, оно што вреди констатовати јесте то да Вучић има план. Злобан, штетан по Србију, али јасан план шта и како даље. Поновићу по ко зна који пут, ми као опозициона јавност немамо никакав план и чак бих рекао да нека невидљива рука спречава да се о било каквим реалним политичким плановима уопште и прича.
Управо то је разлог зашто је ова власт још увек у седлу и, ако не променимо приступ, плашим се да ће Вучић дочекати ту своју пензију на слободи и на власти.
Аутор је председник Народног слободарског покрета
