Покушаћу да, на бази животног и политичког искуства које имам, размотрим неколико кључних замки у које нас Вучић увлачи у овом периоду у којем се он интензивно припрема за нови изборни инжењеринг.
Циљ ми је да покушам да јавност припремим на те политичке игре, а са циљем да режиму не пође изнова за руком да превесла грађане Србије који су, као никад у последњих четрнаест година, решени да се злу одупру и да му коначно виде леђа. Уједно, имајући у виду да се активно бавим политиком (иако је то јерес рећи), бићу слободан да дам и неколико решења за која мислим да су добра и адекватна.
Манипулације термином избора
Вучић преко различитих канала свако мало у јавност пласира потенцијалне датуме избора. На тај начин прави привид да је он тај који изборе жели и да им хрли у сусрет, а све са циљем да склони од себе утисак да се први пут после дужег времена заиста плаши да изађе на биралишта. Истовремено, подгревањем теме да ће избори бити на лето, у овом моменту грубо клеше изглед опозиционих изборних колона, тако да је сада потпуно извесно да, када год избори буду, неће бити једне опозиционе листе већ најмање три.
Тако да је најзначајнији резултат који је власт успела да постигне причом да ће на Ђурђевдан рећи да ли су избори на Видовдан или на Петровдан тај да је опозициони табор јасно саопштио намере да на изборе изађе независно од услова, датума и броја колона. Даље, Вучићу остаје да покуша да и тзв. студентску листу подели на два дела, и то тзв. грађанску и тзв. националну. За ову намену припремио је другу замку.
Расправа Ђокић или Ломпар
Може се приметити да је интензивирана прича у јавности о томе ко треба да буде носилац студентске листе и ту се као два главна кандидата спомињу актуелни ректор Универзитета у Београду, Владан Ђокић, са једне, и професор Филолошког факултета, Мило Ломпар, са друге стране.
Потпуно вештачки су једном дати епитети главног грађанисте, а други је проглашен за вођу националне струје. И, што би рекли, туча може да крене. Е сад, пошто ту праве политичке туче и нема јер по структури личности ниједан од професора не спада у конфликтне, то се онда „бојиште“ пренело на друштвене мреже где разни, махом анонимни ботови симулирају обрачун и тако гурају ствари у правцу подела.
Власт је, наравно, свему томе дала гас инсценираним упадом УКП-а у зграду Ректората и потом (анти)кампањом коју су започели против професора Владана Ђокића и то по већ виђеном моделу графита и налепница, с тим да је „Ђилас лопов“, „Мица лажљивица“ и „Милош Француз“ замењено са „Ректор лопов“. Вучић овиме жели да грађанима пошаље поруку да им се нуде „рогови у врећи“ и да са тиме не треба ризиковати, већ бирати сигурност и стабилност, тј. њега. Истовремено, тиме се прави контекст да неко направи „патриотску студентску листу“ као одговор на „грађанистичку студентску листу“ или обрнуто.
Манипулација истраживањем јавног мњења
Играње са бројкама које наводно показују колико која групација или појединац имају подршку у јавности једна је од омиљених Вучићевих игрица, и то откако је дошао на власт и ставио апсолутни монопол на истраживања јавног мњења. На тај начин је до сада увек успевао да у јавности направи такву атмосферу да људи не буду изненађени када опет он у изборној ноћи саопшти управо оно што је месецима пре тога преко лажних истраживања пласирао. Сада се дешава исто, само са једном важном разликом која јасно указује на правац кретања изборног инжењеринга.
Наиме, до сада је фокус увек био на процентима подршке политичким такмацима; сада је то у другом плану, а као кључна ствар која нам се потура јесте она о наводних 74% излазности на изборима. У бројкама, то би значило да ће гласати 4.900.000 људи, што је апсолутно немогуће јер нас просто не живи толико у држави. Рецимо, на изборима 2000. године, који су били апсолутно референдумски и где су на гласање изашли буквално сви, укључивши и стотињак хиљада људи у Црној Гори, једва је достигнуто тих 4.900.000.
За ових више од четврт века нас је око милион мање у држави и, уз то, нема Црне Горе, тако да се не треба залуђивати, већ схватити да то Вучић гура како би себи обезбедио шири маневарски простор и могућност да у изборној ноћи саопшти резултате који му одговарају. А и у том погледу већ прави причу и навикава јавност на то да, како је изјавио недавно, неће имати апсолутну подршку у броју гласова (значи испод 50% гласова), али да ће имати апсолутну већину у мандатима. То значи да ће себе вештачки подићи, а некога спустити испод цензуса како би се направила та једначина где постоји несразмера између броја гласова и броја мандата.
Е сад, ако се сагласимо да су ово неке од замки које су постављене, онда је ред да се каже и то како их је могуће избећи. Прво, Ломпар и Ђокић треба да направе један заједнички састанак и да са њега пошаљу заједничку изјаву о неопходности разговора и што ширег договора о заједничкој акцији на рушењу режима Александра Вучића.
Као кључни елемент договора о заједништву не треба гурати једну листу или једног председничког кандидата, већ заједничку акцију у изборној ноћи која ће бити кључни део наредног изборног процеса.
Све друге елементе имамо и знамо како ће изгледати, али на нама је да се већ сада договоримо да ће изборна ноћ бити другачија и да ће једно заједничко тело направити стратегију прављења кризног одговора на Вучићево проглашавање изборне крађе. Тај одговор мора бити процес који ће, попут бујице, однети овај режим тиме што му се неће дозволити да затвори изборни процес онако како су наумили, а врло вероватно и договорили са некима у иностранству.
У најкраћем, изборна ноћ је кључна и Вучићу јасно треба ставити до знања да нас је баш брига за његове игрице са датум гласања и инжењерингом који планира. Наш циљ мора да буде апсолутна контрола изборне ноћи и блокада сваког покушаја да се прекројени резултати прогласе за праве. Тиме ће се креирати политичка криза у условима у којима Вучић у рукама неће имати ни владу ни скупштину јер ће бити у техничком мандату.
Аутор је председник Народног слободарског покрета






