Pročitaj mi članakMožda će nama Srbima stvarno da svane jednog dana kada ne budemo više prkosili Bogu i kad u sred posta ne budemo mrsno, masno, raspojasano i u alkoholisanom stanju slavili Novu godinu koju nam je Tito nametnuo.
I ne samo Novu godinu.
Kada ne bude više tzv. Prvomajskih uranaka, i svi ponovo počnemo da izlazimo na Đurđevdanske uranke, kada ne bude 8. martova i vaćarenja koleginica na poslu i podmićivanja parfemima, nego kada se slave majke za Materice, kada bude padala cena mesa u samoposlugama i mesarama u vreme 4 crkvena posta i kada se vlasnici kafana i restorana budu takmičili u tome ko ima bolju ponudu posne hrane sredom i petkom, možda nam bude krenulo na bolje.
Možda je to potrebno da postanemo ona Srbija, koja „blista od tamjana“,kojom „caruju milost i poštenje“, dok „zvona zvone na veselje“… Ona Srbija kojom se ponosi Sveti Sava sa neba gledajući na svoju pastvu, kao u pesmi Svetog vladike Nikolaja „Nebeska liturgija“
Kako smo stigli do toga da danas slavimo obesno, alkoholisano i mrsno krkanlucima, nesnosnim gužvama, vatrometom, rasipništvom i opijanjem u sred Božićnog posta?
Kako nam se dogodilo da je Nova godina glavni zimski praznik, bar ako je sudeći po našim pseudoelitama, medijima i trgovačkim lancima?
Ovakav vid proslave Nove godine su nam doneli Titovi komunisti kada su uzeli vlast uz pomoć engleskih bombardera i iza pola miliona sovjetskih vojnika tenkova i kaćuša 1944. godine.
Sve je to namerno smišljeno kako bi se u srpskom narodu potisnulo slavljenje predbožićnih Detinjaca, Materica, Očeva, Badnjeg dana i večeri, Božića, Bogojavljenja i Krsnih Slava u januaru tj. kako bi se Srbi odvojili od svog Svetosavlja i Srpske pravoslavne crkve.
Nikada Srbi pre Tita i komunista nisu na ovakav način slavili Nove godine. Komunisti su to forsirali u školama, medijima i uopšte u popularnoj kulturi.
Generacije rođene posle Drugog svetskog rata, stasale u Titovom komunizmu, uopšte nisu znali da postoji Božić i šta je Božić. Svaka javna proslava Božića među Srbima je bila strogo zabranjena. U strogoj privatnosti, oni hrabriji su se sklanjali u sela ili iza spuštenih roletni i u tajnosti čekali badnjak, ložili ga, dočekivali položajnika itd.
Šta se zapravo dogodilo?
Najpre, dolaskom Titovih komunista na vlast Nova godina je proglašena za državni praznik.
Već 1945. godine određuju se tri neradna dana za Novu godinu, medijski se to promoviše i otpočinje izbacivanje Božića iz kulturnog i narodnog života Srba.
Ubrzo srpski Božić Bata (tj. Sveti Nikola) postaje komunistički i sovjetski Deda Mraz, organizuju se novogodišnje priredbe po školama, ide se u školu za Božić itd. a ko se ne pojavi za Božić ili Slavu u školi ili na poslu, nastaje ozbiljan problem.
Sve do 1919. godine julijanski kalendar je bio zvaničan u državi i tada je isključivo Božić bio državni praznik, pa se zatim kao Slava slavio Sveti arhiđakon Stefan, Sveti Vasilije, Sveti Jovan Krstitelj, Sveti Sava itd.
Kada je 10. januara 1919. godine država zvanično usvojila gregorijanski kalendar i kada je došlo do razmimoilaženja između državnog i crkvenog kalendara, svetovna tj. državna Nova godina se praktično nije posebno proslavljala, naročito zato što pada u sred Božićnog posta, a većina Srba je do 1945. godine postilo svih 4 višednevna posta u godini i svih 40 dana pred Božić. Bilo je pojedinih barova i restorana koji su ostajali otvoreni duže po Beogradu ali nije bilo nikakve državne, trgovinske i medijske histerije povodom Nove godine.
Na ovoj slici, pored Titove proslave Nove godine, nalazi se dokument kom su sve Titove republike sprovodile njegove lične odluke u vezi proslave Božića. To je dokument Ministarstva prosvete NR Crne Gore, koje je formalno postupalo po nalogu Ministarstva za nauku i obrazovanje FNR Jugoslavije iz 1945. godine.
Taj dokument pokazuje kako su Titove komunističke vlasti odmah počele da rade na „učvršćivanju“ kalendarske Nove godine „kao narodnog praznika“, a sve u cilju da se „pomogne, suzbije i odvrati pažnja od svetkovanja Božićnih praznika“, naročito „kod dece i omladine“.
Tako se proslava svetovne Nove godine najpre uvodi u sve osnovne i srednje škole, dobijaju se u cilju proslave 3 neradna dana i nalaže se organizovanje novogodišnjih priredbi u svim školskim ustanovama i radnim organizacijama, sa komunističkim Deda Mrazovima.
Ono što je najzanimljivije je to da komunisti uopšte nisu krili da to čine da, kao što piše u ovom dokumentu, „potisnu i suzbiju značaj verskih praznika“ koji su do tada u srpskom narodu bili neprikosnoveni.
Takođe se u dokumentu traži da izbor i sadržaj programa novogodišnjih proslava „očisti od uticaja mističkih i simboličkih obreda“ koji uz takve proslave često budu vezani zbog blizine Božića.
Pored škola, u popularisanje slavljenja Nove godine ogromnu ulogu su odigrali mediji, a naročito pojava televizije 1958. godine. Stvarali su se posebni programi, svečane priredbe, najbolji glumci i umetnici pravili su novogodišnje emisije, posebni muzički programi, novogodišnje serije, dok su filmski maratoni najboljih filmova pojačavali praznično raspoloženje. Za to vreme Božić nije smeo ni da se spomene.
Sve državne institucije Titove Jugoslavije bile su uključene u promociju i popularisanje proslava Nove godine, dok je u zapećku srpski Božić ostao neprikosnoven jedino daleko u srpskom selu, kao i u retkim preživelim srpskim građanskim porodicama, koje su, iza spuštenih roletni, pevali Božićni tropar, čekali položajnika, palili badnjak, lomili česnicu itd.
Danas se čini da je komunistički eksperiment u velikoj meri uspeo i da je srpski Božić kod mnogih Srba još uvek u senci novogodišnjih mrsnih krkanluka, opijanja i šenlučenja.
Danas možemo slobodno da kažemo i da je po pitanju proslava kalendarske Nove godine, komunistički eksperiment u potpunosti uspeo—jugoslovenska Nova godina je potisnula srpski Božić, sovjetski Deda Mraz je pobedio Božić Batu—Svetog Nikolu!
Pored potiskivanja srpske ćirilice uz uvođenje hrvatskog okupacionog pisma gajice među Srbima i uništavanja srpskog privatnog preduzetničkog duha, komunisti su najviše uspeha imali u nametanju novih komunističkih praznika kako bi se potisnuli srpski pravoslavni praznici.
Tako je Nova godina zamenila Božić, 8. mart menja Materice, 1. maj menja Đurđevdan, 29. novembar menja Slave i Božićne poklade itd.
Nadamo se da će mlađe generacije uvideti ovu podvalu i da se neće ugledati na svoje roditelje u proslavi Novih godine, te da će polako početi da vraćaju stvari na svoje mesto.
