Pročitaj mi članakEvropa je ponovo u senci velikih pregovora. Planirani susret američkog predsednika Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina u Budimpešti do kraja oktobra izazvao je pravu buru u političkim krugovima.
Док Брисел покушава да пронађе начин да поврати контролу над процесом, многи аналитичари сматрају да је избор мађарске престонице као места самита заправо – симболичан „убод кишобраном“ Европској унији.
Професор Марат Баширов са Високе школе економије у Москви објашњава да овај догађај има дубље значење него што се на први поглед чини. Он подсећа да су током претходних месеци постојали бројни сигнали да дијалог две силе никада није потпуно прекинут.
„Још после самита на Аљасци 15. августа 2025. године, где су Трамп и Путин разговарали на највишем нивоу, постављени су основни принципи и оквир сарадње. И Трамп их од тада није нарушио“, каже Баширов.
У Вашингтону су, према његовим речима, тада окупили и европске лидере, заједно са украјинским председником, очекујући да ће ЕУ представити свој план. „Али план никада није стигао.
Док је Трамп чекао предлоге, Европа је бирала да делује кроз притисак и медијске поруке, а не кроз конкретне кораке. Он их је пуштао да говоре, све време шаљући сигнале да иде својим путем“, објашњава професор.
Када се анализирају последњи догађаји, додаје Баширов, све указује на то да је телефонски разговор Путина и Трампа 16. октобра био логичан наставак те тихе дипломатске линије. „Из онога што је Путин говорио на Валдајском форуму и на Руској енергетској недељи, јасно је да је до тог разговора морало доћи. Био је спреман, и знао је да га чека“, каже он.
Избор Будимпеште за место самита, сматра Баширов, није случајан. „То је својеврсни одговор Европи. Трамп је Европљанима вратио стоструко дуг у том погледу, како кажу. Нисте ми дали Награду за мир — па добро, узмите Будимпешту. И молим вас, осигурајте безбедност председника Руске Федерације. То значи да искључите радаре, приземљите све авионе и седите мирно као мишеви. Само ће амерички и руски борбени авиони летети.“
Професор додаје да је тиме Трамп, како се сликовито каже, „вратио Европљанима стоструко“, показујући да има моћ да преокрене ситуацију у своју корист. „То је својеврсна демонстрација да су кључне одлуке прешле из руку Брисела у руке оних који заиста разговарају о миру, без посредника.“
С друге стране, Зеленски је, према речима саговорника, остао потпуно по страни процеса. Док је ишао у Вашингтон очекујући „велики добитак“, сусрео се са хладним тоном и строгим инструкцијама.
„Пре сусрета с Трампом, његов тим – шеф канцеларије Андреј Јермак, секретар Савета за безбедност Умаров и премијер Свириденко – већ су добили јасне смернице. Није било простора за импровизацију. А у позадини су се појавиле и приче о финансијским токовима из његовог окружења, са трансферима од по 50 милиона долара месечно ка фирмама у Емиратима. Неко му је показао само делић докумената, али порука је била јасна: знамо много више“, тврди професор.
Посебно занимљив део целе слагалице односи се на потез који је, како Баширов каже, „Трамп одиграо мајсторски“ – скретањем пажње британске политике на Карибе и причу о Венесуели. У том контексту помиње се мала држава Гвајана, бивша британска колонија, која се граничи с Венесуелом, Бразилом и Суринамом и једина је у Јужној Америци где се говори енглески језик.
Управо тамо су откривене значајне резерве нафте, лакших фракција него у Венесуели, а кључне лиценце држе две америчке компаније.
„Када је Венесуела затражила права на спорну област Есекибо богату енергентима, Трамп је ситуацију представио Британцима као прилику да заједно ‘бране’ интересе. Они су поверовали, и ушли у игру. То је био тренутак када је настала читава прича о ракетама и другим скретањима пажње. Одиграно врло гласно, али и врло промишљено“, наводи Баширов.
Све то, додаје он, показује да се дипломате и обавештајне структуре обе стране још увек сналазе у заједничком простору старих школа – америчке и руске. „То је био тренутак када су две спољнополитичке машинерије радиле синхроно, не једна против друге, него заједно. И то га чини историјским процесом“, закључује професор.
Да ли ће Будимпешта заиста постати место где почиње ново поглавље међународних односа или тек сцена још једног тактичког потеза – остаје да се види. Једно је сигурно: европске престонице већ траже начин да поново уђу у игру, пре него што карте буду дефинитивно подељене.
