Pročitaj mi članakKada bih bio ciničan, rekao bih da je dodela Nobelove nagrade glavnoj opozicionarki iz Venecuele, bila podloga da se uspostavi mir u Venecueli – mir kroz imperijalni rat.
Трампу не одговара Венецуела. Није му одговарала ни у првом мандату, ни њему ни Демократама. Серија пропасти државних удара, смешан покушај војног удара и најбруталније санкције једној држави још од међународног ембарга на СРЈ. Чак је Вашингтон, из очаја, покушао да делегетимимише Мадура тако што је његовог главног противника прогласио за јединог легалног председника, али су врло радо преговарали са Мадуром када је у питању било смањење цена нафте.
Зашто Трампу смета Каракас?
Трампу Венецуела не одговара јер има неограничене ингеренције над практично неограниченим количинама нафте. Не одговара му у овим условима када више нема чиме да уцени Русију, просто не постоји тај механизам примене економско-политичког изолационизма којим може да уцени Москву да пристане на решавање питања сукоба у Украјини у складу са вашингтонским геостратешким интересима, нити да је натера да одустане од идеје мултиполарности.
Из тог разлога, Вашингтон сада покушава да, преко трећих земаља, “скреше“ руски или кинески утицај где год он постоји, или макар постојао минимални маневарски простор и потенцијал да се тај утицај роди.
Став 45/47 председника је јасан. Уколико се догоди напад, покушаће да, путем ратне психозе, подрије Венецуелу изнутра и произведе унутрашњу нестабилност након које се нада државном удару или војном пучу. Последично са тим би заузео доминантне нафтне позиције насупрот Москве и Техерана, што последично доноси манипулацију цена нафте чиме ће САД покушати да подрије иранску и руску економију.
Уколико не успе у ваздушним ударима првенствено, уследиће нагло повећање цена нафте чиме ће само ојачати економије макро Осовине отпора – Пекинга, Техерана и Москве. Такође, таква поставка ствари ће значити победу Кине над Америком, јер би и након потенцијалног скока цена, нафтни уговор Русије и Ирана са Кином остао непромењен, односно по нижим ценама у поређењу са готово свим другим земљама које купују ту нафту, и тако би кинеска економија остала неоштећена у том контексту.
Вијетнамизација Венецуеле као механизам стратешког одвраћања
Порука о спремности на дуг сукоб не појављује се први пут у наступима венецуеланских званичника — сличне наводе могли смо чути и током претходних криза, неретко у форми обећања ”новог Вијетнама” за америчке војнике.
Ипак, овде се ради колико о тактичком плану конкретних дејстава, толико и о стратешком механизму одвраћања — евентуална војна агресија на Венецуелу представља се као континуирани издатак за САД који ће за последицу имати практичну блокаду дела капацитета америчке војске које, стога, неће бити могуће применити на другим кризним тачкама у свету.
Власти у Каракасу свесни су глобалних амбиција Вашингтона, а пре свега планова за преусмеравање фокуса на супротстављање Кини и даљу милитаризацију азијско-тихоокеанског региона — с тим на уму, обећање дугог, герилског рата представља поруку да Венецуела неће бити брза победа на путу до стратешки значајнијих циљева.
Но, како би ова стратегија била успешна, неопходно је осигурати да удар на државу неће доћи изнутра — управо зато из Каракаса чујемо поруке о спремности читавог друштва да учествује у одбрани, укључујући ту и поједине опозиционе снаге које за Вашингтон представљају опробан механизам унутрашње дестабилизације политички неподобних држава.
