Швајцарац др. Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јула 1875 у јужнонемачкој покрајини Баден, а преминуо 8. август 1929. у Београду. Био је форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани, истакао се током истраживања злочина над српским становништвом током Првог светског рата.

Рођен је као осмо дете, од укупно десет, отац Фердинанд Рајс био је земљопоседник. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, када је изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године, бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.

На позив српске владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске „Газетте“. Тиме је као угледни професор и криминолог светског гласа извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Др. Рајс је своја истраживања спроводио на неколико начина, саслушавао је аустријске заробљенике, одлазио на лице места немилих догађаја, отварао гробове, прегледао детаљно лешеве и рањенике, улазио у куће и вршио техничка испитивања, не одступајући ни један трен од заклетве да служи само истини и правди.

Резултати његовог исрпног рада су имали огроман ефекат на слику о Србима, приморао је свет да се суочи са зверствима војске Аустроугарске монархије. Рајсови радови и чланци у новинама су изазвали снажан одјек за пробијање медијске блокаде и продора истине у свет о страдању српског народа.

Ипак, Арчибалд Рајс се највише дивио српском сељаку, војнику, његовом држању у несрећи и победи. Фасцинирао га је српски дух и менталитет, толико да је трајно остао у Србији и поднесе највећа искушења.

Заједно са српском војском се повлачио преко Албаније, делећи све невоље нашег народа. Своју приврженост истини и српској ствари највише је испољавао личним ангажовањем на помоћи српским избеглицама, збрињавањем српске сирочади у Швајцарској, као и организовањем око слања помоћи становништву окупиране Србије.

После пробоја Солунског фронта 15 септембра 1918. Рајс је у свим местима кроз која је пролазио обављао увиђаје о злоделима у окупираним подручјима и директно омогућио свету да сазна истину о злочину.

Рајс је за своје огромне заслуге добио Медаљу за храброст, а заслужио је неуморним обилажењем трупа и одласком на најопаснија места. Уз све награде, признања и медаља, Рајс је увек истицао да му је захвалност српског народа једина награда за све сто је учинио у његовим тешким данима.

Доктор Рајс је на Солунском фронту био од 18.новембра 1916. до 1. новембра 1918. Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд новембра 1918. године.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника, по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу.

Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Те године га је југословенски министар и генерал Душан Трифуновић прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.

Разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу Србије одбио је понуду да добије катедру на Универзитету у Београду и одлучио да се повуче из свих јавних функција. Имао је сукоб мишљења са тадашњом Владом, а посебно са Николом Пашићем, али никада није изгубио популарност у народу. Годину дана пред смрт 1928, написао је свој чувени политички тестамент у форми апела „Чујте Срби!“, који представља и документ о времену од 1918 до 1928. Наставио је да живи скромно у својој вили „Добро поље“ на Топчидеру у Београду.

У септембру 1928. године Рајс је у интервјуу за лист „Политика“ изјавио разочарано:
– Свако стрпљење има границе. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан.

Рајс је даље у тексту објаснио да је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта:
– Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе Одбор, негирао је цео посао. Одређен је нови одбор који ће да припреми прославу, а прослава је заказана за 8. октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа?

Смрт Арчибалда Рајса 8. августа 1929. године у 4.30 часова била је неочекивана и под велом мистериозних околности, а уследила је после вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, ратним профитером који је рат провео у иностранству.

Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду, споменик се налази недалеко од цркве св. Трифуна, а по његовој жељи му је срце смештено у урну и однето на Кајмакчалан, где је сахрањено са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:
„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
златно срце спава,
пријатељ Срба из најтежих дана,
јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, нек му је слава.“

Ознаке: Арчибалд Рајс, Никола Пашић