Прочитај ми чланакРадомир, Раде или Раду, син јединац политичара Николе Пашића, био је уплетен у највише корупционашких афера пре, током и после ратова. Пљачкао је државну касу немилице, радио за Швабе у рату, хапшен је у Француској због пљачке и сарадње са Немцима, а ево шта је све радио уз помоћ утицајног оца...
Између два светска рата у Србији Раде Пашић, син јединац Николе Пашића, био је уплетен у највише корупционашких афера на штету државе и народа. „Комбинације је завршавао”, речено језиком данашње финансијске елите, захваљујући свом оцу Николи Пашићу, који је био више него благонаклон свом јединцу, а многи верују да га је управо тајкун Никола усмеравао да буде његова верна копија и енормно се богати на муци народа.
Горан Антонић, истраживач корупције, каже: „Остало је забележено да је намазани и кварни Никола Пашић, слушајући тешке оптужбе против сина у Народној скупштини поводом малверзација са шећером, рекао спрдајући се са државом Србијом: Овај, а шта ћете? Дете, па воле шећер!“
Али све то је кренуло много пре шећера…
Раде је био избациван из свих београдских школа, да би га отац потом уписао у приватну Зделарову гимназију коју је злоуптребом службеног полоћаја прогласио за државну установу, а његов син је и њу завршио тако што су му купили диплому од приватника. Ипак, формално је имао диплому из државне гимназије…
Глорификација тајкуна
Никола Пашић глорификован је у српској историји као најбољи и најмудрији државник свих времена! Као главни човек енглеске политике и главни креатор смртоносне тактике којој се противио војвода Мишић (послати српску војску на минус 20 преко Албаније да их што више умре од глади, хладноће и исрпљености, а српску земљу, жене и нејач оставити на милост и немилост Бугарима и Швабама), контролисао је све медије у земљи и пропагандним текстовима одржавао деценијама свој велики углед и добар имиџ у народу.
Чињеница је, међутим, да је и пре свега био алав на паре:
„Тај човек је, јавно признајем, много учинио за Вашу земљу. Али, то је чинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима Србије“, пише Арчибалд Рајс који га као и војвода Мишић, није много поштовао јер је више од обичног света знао шта се дешава иза кулиса Пашићеве и регентове пропаганде.
Док је слао Србе преко Албаније да умиру од глади и хладноће, свог сина јединца је под лажним изговором „болестан од срца”, склонио од ратних страхота у њихову раскошну вилу у Паризу. Никола Пашић је био један од НАЈБОГАТИЈИХ ЕВРОПЉАНА тога доба.
У „граду светлости” Раде или Раду Пашић живео је на изузетно високој нози, раскалашно, тајкунски док је народ у Србији умирао од глади, тифуса, Шваба, Бугара. Захваљујући оцу који је био премијер Владе, код једног јувелира је 1915. године купио драги камен вредан 350.000 франака, оставивши капару од само десетине те суме. За гаранта да ће остатак бити плаћен навео је адресу српске амбасаде у француској престоници?!
Кад ни после договореног рока овај енормно висок дуг није измирио, ухапшен је у Паризу, а из затвора пуштен кад је наша амбасада платила од народних пара. Посланик (амбасадор) Србије у Паризу Миленко Веснић доцније се правдао да је тражио од Николе Пашића да надокнади ту суму, али да је овај одбио, па је ипак он платио за његовог сина од народних пара…
Кад смо већ код амбасадора, директни потомак Пашићевог рођеног брата Најдана је Марко Ђурић, Вучићев амбасадор у чак 17 земаља света укључујући и САД, а који је политичку каријеру почео као Сорошев „Отпораш“.
Пашићев син радио за Швабе, шверцовао платину
Само годину дана након што је ухапшен у Паризу па пуштен кад је амбасада Србиеј платила његов дуг од народних пара, Раде Пашић је 1916. године опет ухапшен у Паризу – овог пута због трговине с непријатељем! Установљено је, наиме, да је заједно с Михајлом Глушчевићем, секретаром амбасаде у Паризу, у запечаћеним дипломатским ковчезима шверцовао платину у неутралну Швајацарску.
Пашић и Глушчевић су вредну платину продавали немачким агентима! Платина је непријатељима српске војске била неопходна у авионској индустрији и производњи топовске муниције, којојм су убијали Србе иу савезнике у Великом рату, укључујући и Французе.
После велике интервнеције оца Пашића (и вероватно његових Енглеза), Французи су младог Пашића ослободили из затвора, али је протеран из земље након чега је отишао на Крф (неће ваљда у ратом захваћену Србију где би му било суђено), а Глушчевић је изручен српским властима. Њему је одмах суђено, пре пробоја Солунског фронт, али је ослобођен интервенцијом премијера Пашића уз образложење „да према српским законима нема никакве кривице, сем можда царинске”?!
На Крфу је Пашићев син наставио да уништава углед Срба и Србије тако што је крстарио лускузним јахтама док су преминуле Србе бацали у плаву гропбницу, бахатио се у луксузним аутомобилима пребрзо возећи и саблажњивао Грке и Србе. Пио је, тукао се, а отац је молио и наређивао да се све то заташка.
У свом том лудилу, жени се једном Гркињом, али не престаје да прави скандале. У своју мрежу „убацује“ и принца и престолонаследника Ђорђа Карађорђевића тако што се лажно представља као он и пише његовој сестри Јелени, удатој за руског принца Ивана Константиновича, како је на ивици егзистенције и да му позајми новац! Она хитно шаље брату Ђорђу 30.000 франака. У писму које потом шаље брату, кнегиња се чуди колико је Србија пропала да ни принчевске главе немају новца. Принц Ђорђе, зањен сестриним речима и информацијом да му је послала новац, убрзо открива ко је злоупотребио његово принчевско име. Пашићев син признаје кривицу и принц га препушта на милост његовог оца, који обећава да ће га коначно казнити. У оштром разговору са Николом Пашићем пале су тешке речи између њих двојице. Било како било, држава је још једном покрила трошкове и новац вратила принцези, а недуго потом га Пашић оптужује да је луд, затвара у лудницу и на српски трон постављају млађег брата регента Александра са којим је био у одличним профитабилним односима и пословима.
Што се тиче Глушчевића, он се после рата вратио у Париз, али му Французи нису заборавили сарадњу с Немцима (за разлику од Срба који све заборављају). Ухапшен је 1919. године због тог кривичног дела, а од Београда је затражена документација да би му они судили кад су Срби неспособни. Влада коју је водио отац његовог ортака у криминалу Радета Пашића, одбила је да Французима достави документацију! Штавише, 1923. године суд у Краљевини СХС Глушчевића је ослободио свих оптужби, а заплењена платина му се награди за криминал са српским непријатељем!
Уништили сточни фонд, отели стоку од сиромашних сељака
Новостворена Краљевина СХС добила је 1921. на име ратне штете од Немачке за стоку коју су српским сељацима запленили немачки и аустроугарски војници чак 60.000 оваца и 17.500 говеда. Николин син Раде Пашић је издејствовао код регента и министра пољопривреде у влади свог оца, да се та стока НЕ ВРАТИ осиромашеним сељацима који су прави власници и тиме не обнови сточни фонд у Србији, већ да се одмах препрода конзорцијуму његовог ортака у ратном профитерству, Аустроугарину Радивоју Хафнеру. Хафнер је, иначе, у Првом светском рату био главни лиферант аустроугарске војске!
Тако је министарство финансија владе Николе Пашића ову стоку, без наплате царине и без конкурса, продало фирми „Омниум Серб” по цени од 45,5 динара за једну овцу и 1.510 динара за говече – у време кад је цена једне овце у Војводини била 200 динара, а једног говечета 3.000 динара!!!
Штампа, која је открила ову аферу, писала је да је Хафнер само од овог посла купио 35 раскошних палата у Загребу. Новинари су израчунали да су Хафнер и Пашић зарадили 136 милиона тадашњих динара опљачкавши државну касу и сиромашан народ који је једва преживео рат! Поређења ради, плата лекара тада је била 1.500 динара, а они су тада зарадили када се преведе у данашње време око 60 милиона евра!
Скандали и масонерија
Лист Политика је у тексту под насловом „Афера за афером” писао: „Приређен је још један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте. Они који су то приредили наравно да неће ни поцрвенети. Али земља, револтирана већ земља, мораће се запитати: Па, докле ће се ићи у бестидностима и цинизму?! Радило се у већој утаји него икад до сада. И радило се брже него икада до сада. Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед, па чак и државну касу можда за стотине милиона.”
Београдски дневник Радета Пашића описао је овако: „Други мисле, он само даје своје име и ставља у покрет своје везе, и све што ради, ради као од шале. Свака компанија која хоће да има какав крупнији посао с државом Србијом, мора имати за свог члана и г. Раду Пашића – и, овај има више прихода него стари г. Пашић од свога имања. Само име г. Пашића, то је један огроман капитал од кога млађи г. Пашић вуче ренту, коју он управо претвара у динаре и франке.”
Раду Пашић је имао још много афера током живота, са уметничким делима из музеја, земљиштем и вилама, проневером државног новца, али ове афере су нанеле најтеже ране српском народу и српској економији.
Кад је 1926. „стари г. Пашић” умро, сахрањен је уз највеће почасти на Новом гробљу. Велелепни споменик красила је биста покојника, коју је њему у част у белом мермеру исклесао масон Иван Мештровић о трошку народа и Србије. А када је у Београд из Италије свратио један колекционар који је желео да купи неко дело славног вајара Мештровића, син Раде му је продао очев споменик без много устезања, због чега су га тужиле рођене сестре. Суд је незахвалном сину „пресудио“ симболично, наредивши му да на Пашићев споменик постави макар одливак бисте у бронзи, који личи на оригинал. И данас је тамо…
Тито је веома уважавао лик и дело Николе Пашића, тако да је и у комунизму настављена иста цензура и пропаганда, па га у Србији углавном обожавају и величају.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 26, 2021
