Подешавања / Settings

Многи детаљи сведочења једног од последњих сведока одбране Радована Караџића, КW- 568, у најблажу руку су шокантни. Да ли зато што је већи део његовог сведочења био затворен за јавност или неког другог разлога, тек није било реакције како у БиХ, тако и у Србији.

Право на истину, право на правду, основ су свих конвенција о људским правима. Оне гарантују минимум људског достојанства, али једна категорија је ускраћена и за тај минимум. То су цивилне жртве рата и њихове породице, које и дан-данас не знају како су њихови најмилији убијени и околности под којима су нестали на Косову и Метохији.

Некадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић у финишу изношења доказа одбране, „поентирао је“ изводећи заштићеног сведока КЊ- 568 за кога се тврди да би значајно могао да промени сва досадашња тумачења о току и циљевима рата у Босни.

Пробијен је непријатељски фронт, разбијен је и поколебан морал код непријатеља, тако да се није могло ни бојати ма какве противнападне акције са овим трупама, бележи почетком септембра 1918. године Милета Продановић, артиљеријски наредник у Шумадијској дивизији, и наставља: – Понедеоник, 3. септембар. Шумадијска дивизија је и овог пута показала пример своје храбрости, па је командант II армије издао своју наредбу за данас, коју смо добили, а која гласи: „…

Иако хришћанске цркве Православље и Протестантизам деле велике разлике. Зашто православни не признају протестанте као истинске хришћане. Заблуде протестаната.

Озлојеђени и назлобрзи скадарски силник се, наравно, није могао помирити са тешким поразом у Бјелопавлићима.

Иако хришћанске цркве Православље и Протестантизам деле велике разлике. Зашто православни не признају протестанте као истинске хришћане. Заблуде протестаната.

Субота, 26. мај. Беше се време излепшало, топло сунце грејаше. На фронту мирно, нигде пушке ни топа да се чује… Бејах изашао и сео на један камен стрме литице Пештара… Испод себе, у подножју, посматрах село Бахово; насред села велика школа, чији кров беше испробијан непријатељским хаубичним зрнима; по селу не примећује се нико, све је већ отишло на посао. Из села излазише стока на пашу…

Иако хришћанске цркве Православље и Протестантизам деле велике разлике. Зашто православни не признају протестанте као истинске хришћане. Заблуде протестаната.

Те 1697. године на владичански трон на Цетињу ступа млади јеромонах Данило Петровић. – Данило је убрзо отишао у Печуј у Мађарску – казује историчар Предраг Вукић – гдје се у изгнанству налазио избјегли пећки патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, иначе и сам родом са Цетиња. Он га је ту у Печују 1700. године рукоположио за митрополита Црне Горе, брда и приморја.

Хапшење Оливера Ивановића је у великој мери узнемирило становнике на северу Косова, посебно јер се десило убрзо након убиства одборника СЛС Димитрија Јанићијевића.

Југославија је била уништена услед комплексног деловања спољашњег фактора: са унутарполитичког апспекта, путем култивисања националистичких прозападних снага, које су без много размишљања започеле крвави грађански рат.

Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.

Ђурађа Црнојевића на престолу наследио је Стефан Црнојевић, млађи брат, односно најмлађи син Ивана Црнојевића. Он је само формално управљао Горњом Зетом, све до 1499. године, кад га је скадарски санџак-бег Фериз-паша заробио и утамничио, па је тако Горња Зета, односно Црна Гора и формално изгубила самосталност и припојена је Скадарском санџакату.

Ситуација у Украјини се мења из сата у сат. Хунта која је дошла на власт после извана организованог државног преврата састављена је од различитих, практично међусобно неповезаних делова: Тимошенко и Турчинов одлазе у други план, да више и не говоримо о Кличку. Главне улоге додељују се онима који су подигли нацистичка знамења ОУН[1], главарима међународних терористичких групација “Самоодбрана” и “Десни сектор” – бандеровцима А. Парубију и Д. Јарошу који су ушли у тзв “владу” хунте.

Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.