Прочитај ми чланак
(Протојереј Павле Окалахан)
Иако хришћанске цркве Православље и Протестантизам деле велике разлике. Зашто православни не признају протестанте као истинске хришћане. Заблуде протестаната.
ПРОЧИТАЈ ЈОШ:
ПРАВОСЛАВЉЕ И ПРОТЕСТАНТИЗАМ: Зашто православни не признају протестанте (1)
Пред нама је књига протојереја Павла Окалахана, православног богослова из Америке, која језгровито, у виду дијалога упоредо износи православно и протестантско-секташко, расхришћањено виђење неких кључних питања хришћанског учења и живота.
Она може да помогне отуђеним хришћанима да ступе у искуство и живот Православне Цркве, а и православнима да се сачувају од протестантских искушења.
Поред оца Павла Окалахана, велику заслугу за појаву ове књиге, свакако, има и њен преводилац Александра Јуришић, студент Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Лонгин, који је помогао њено штампање.
13. МОЉЕЊЕ ПРЕД ИКОНАМА
Протестант: Видео сам једног православца како се моли икони. Такав обицај директно се супротставља Светом Писму.
Православац: Православни хришћани се не моле иконама. Могао си да видиш православног хришћанина да се моли ПРЕД иконом, али ниси могао да га видиш да се моли икони. Молитва се упућује Христу, или се тражи заузимање светитеља који су представљени на иконама. Мољење икони био би тежак грех, који Црква осуђује.
14. ПОШТОВАЊЕ ИКОНА
Протестант: Православни се такође клањају иконама и љубе их. Није ли то отворено идолопоклонство и увредљиво пред Богом?
Православац: Ако човек пољуби слику своје мајке, да ли он тиме одаје част парчету папира, или је то израз његове љубави према мајци? Идолопоклонство се јавља када човек служи самој твари као Богу. То се догађало код древних, примитивних народа и неких данашњих хиндуиста.
Хришћани показују чин поштовања пред иконом јер је она символ личности коју визуелно представља. Љубав и оданост који се тада исказују упућени су Христу или светитељима, а не дрвету, папиру или бојама. Свети Јован Дамаскин је написао: „Ја не служим твари, него Ономе који се обукао у твар ради мога спасења.“ Тако, по схватању Православне Цркве поштовање које изражавамо пред иконом односи се на личност која је на њој представљена.
Протестантски приговор против доличне употребе икона у Цркви појавио се са осам векова закашњења, јер године 787. Црква Христова је дефинисала истинско учење о употреби икона, а то је било против јереси иконоборства. Дакле, иста Црква која је одредила канон новозаветних књига Светог Писма, формулисала учење о Светој Тројици и о Личности Господа Исуса Христа, такође је донела и коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. Оно њено учење прихваћено је у целом хришћанском свету, како на Истоку тако и на Западу. Одбацујући ово учење протестанти застрањују од хришћанске истине.
15. СВЕТО ПИСМО И ЦРКВА
Протестант: На основу Светог Писма, не бих могао да прихватим такву одлуку Цркве.
Православац: Ако не прихваташ ауторитет и непогрешивост Цркве, како ћеш онда моћи да прихватиш ауторитет и непогрешивост Светога Писма? Јер Православна Црква је та која је одлучила које књиге Новога Завета могу ући у састав Светог Писма. У време када су састављане књиге Новога Завета, постојала су многа „Јеванђеља“ и друге књиге које су се представљале као Апостолска писма. Црква је неке од њих одбацила као неаутентичне, а друге је прихватила као истински апостолске и богонадахнуте. Ако би Црква могла да погреши у погледу икона, онда би могла погрешити и у односу према Светом Писму. Тако си ти остао и без Светог Писма и без Цркве.
Истина је у томе да је Христос обећао да ће водити Цркву у сваку Истину, и да је врата ада неће надвладати (ср. Јн. 16,13; Мт. 16,18). Одлуке Васељенске Цркве које је она формулисала на својим Светим Саборима морају бити прихваћене од свих хришћана. Без Цркве, не би постојало Свето Писмо.
16. ПОШТОВАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА
Протестант: Увек видим православне да љубе крст. Зашто то они чине?
Православац: Православни хришћани поштују Крст Часни као символ онога на чему је извршено наше спасење. Апостол Павле је написао: „А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашега Исуса Христа…“ (Гал. 6,14)
17. ОСЛОВЉАВАЊЕ СВЕШТЕНИКА СА „ОЧЕ“
Протестант: Православни се обраћају својим свештеницима са „оче“! Исус Христос то забрањује (Мт. 23,9).
Православац: Христос је увек учио смирењу, па и овом приликом када нас је подсетио да је наш једини прави Отац на небу. Али данас чак и екстремни евангелистички фундаменталисти (крајњи протестанти) не устежу се да се својим земаљским оцима обраћају са „оче“. Исус Христос очигледно није говорио о садашњој римокатоличкој и православној пракси, јер реч „отац“ у његово време није била црквена титула.
Апостол Павле, кога је Исус Христос лично изабрао да објави Његово Јеванђеље, није се стидео да себи припише титулу „отац“. Он каже: „Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (И Кор. 4,15). Православна Црква је задржала овај обичај у погледу оних који су наши „духовни оци“, као што је Апостол Павле био за Коринћане.
Апостол Павле се такође није устезао да мушке родитеље у Ефесу ословљава речју „оцеви“ (Еф. 6,4). Тако и Свето Писмо и хришћанско Предање сведоче да речи Исусове у поменутом случају немају буквално значење. А ако би имале, онда такође и титуле „пречасни“, „пастор“, „доктор“, које користе протестанти једнако би биле неприхватљиве за хришћане на основу исте Христове изјаве. Међутим, ако Христове речи размотримо у њиховом контексту, видећемо да је Христос овде учио људе да избегавају разметљивост и да теже смирењу (ср. Мт. 23, 5-7 и 11-12).
18. СВИ ХРИШЋАНИ СУ СВЕШТЕНИЦИ
Протестант: Библија каже да су сви хришћани свештеници. Зашто Православна Црква за своје пасторе користи реч „свештеници“?
Православац: Када су већ сви хришћани свештеници, онда није погрешно и да хришћанске пастире зовемо свештеницима. Званична титула православнох свештеника на грчком језику јесте „презвитер“, што би на српском језику значило „старешина“. Међутим, реч СВЕШТЕНИК је у општој употреби. Православна Црква учи о „царском свештенству“ свих верујућих (ср. И Пет. 2,9), али то не значи да сваки верујући може да врши функцију рукоположеног свештеника. Из Светог Писма јасно се види да је Господ Исус Христос дао Апостолима посебну власт и посебне службе које нису биле дате свим његовим следбеницима (ср. Мт. 16,19 и 18; Јн. 20,22-23). Ова апостолска служба преноси се у Цркви полагањем руку (ср. Дап. 14,23; И Тим. 4,13), и данас се продужава у свештенству Православне Цркве.
19. ДА ЛИ ЈЕ ЛИТУРГИЈА ЖРТВА?
Протестант: Исус Христос је једини светштеник, јер је Он једном за свагда себе принео на жртву за наше грехе. Зашто онда православни верују да је Литургија жртва коју приноси свештеник?
Православац: Православна Црква зна и проповеда да је Христово приношење себе савршена и довољна жртва за грехе, и да се њој не може ништа додати. Зато Православна Црква никада није прихватила учење о „жртвеној миси“ средњевековног римокатолицизма.
Па ипак, од најранијих хришћанских времена Божанствена Литургија увек је описивана као жртва. У књижевним споменицима као што је „Дидахи“ (настао 50-100), описује се као жртва о којој је пророковао пророк Малахија (ср. Мал. 1,11). Тако су о томе веома доследно учили и Свети Оци. У Првој Посланици Коринћанима (гл.10) Апостол Павле говори о Евхаристији са жртвеним значењем. Жртвени карактер Литургије састоји се у томе што је она наша жртва величања и хвале (ср. Јевр. 13,5). У њој приносимо Богу материјалне дарове (ср. Филиб. 4,18), као и дар „самих себе, других и свега живота свога“ (ср. Рим. 12,1). Али још потпуније, Литургија је жртва због тога што се у њој светотајински оприсутњује у олтару голготска жртва која је принесена ради нашега спасења.
Христова жртва се не понавља, али ми приносимо Богу Христову Голготску Жртву сједињену са нашим молитвама. То је највећи степен „поуздања у крв Исусову“. Овај израз употребљавају протестанти, али без овог правилног разумевања. У Литургији Црква, као Тело Христово, улази у вечни Христов првосвештенички чин проповедања своје јединствене заступничке жртве пред Оцем (сравни Јевр. 7,24-25; 8,1-13). Тако дакле, Литургија је жртва по томе што Црква у њој приноси своје богослужење и молитве сједињене са јединственом жртвом Христовом: са Телом које је ломљено за нас и Крвљу проливеном за наше спасење.
20. ПРАВОСЛАВНИ „РИТУАЛИЗАМ“
Протестант: Зашто је православно богослужење тако свечано, церемонијално? У новозаветној Цркви богослужење је било једноставно.
Православац: Бог нема ништа против обреда или церемонијала. Он је у Старом Завету заповедио специјалне и веома разрађене богослужбене обреде, а књига „Откривења“ показује нам да се у Небеском Царству одвија и физичко богослужење (ср. Отк. 5,1-4; 8,1-4 итд.). По сазнању Православне Цркве, Црква је присуство Царства Божијег на земљи, а њено богослужење одсликава славу тога Царства.
Знамо, међутим, да је православна Литургија у својој суштини иста она која је служена у раној Цркву. Током векова више је разрађена, али то је резултат природног, историјског развоја. Међутим, на основу раних књижевних сведочанстава, која дају на пример апологије Светог Јустина Мученика и Философа у ИИ веку („Апологија“ 1,67), сазнајемо да су основни елементи остали исти.
Нажалост, то не би могло да се каже за протестантско богослужење. Рани Хришћани су се састајали првога дана у седмици да би слушали читање Речи Божије и учествовали за Господњом Трпезом. Веровали су и знали су да су хлеб и вино у освећењу постајали Тело и Крв Христова. Одбацујући то, у теорији и у пракси, протестанти су отпали од Предања новозаветне Цркве.
21. РИТУАЛИЗАМ ИЛИ ЈЕВАНЂЕЛИЗАМ?
Протестант: Православље више наглашава ритуализам него привођење душе Христу.
Православац: Православно богослужење јесте богослужење хришћанске заједнице, зато је оно усмерено на оне који већ верују и познају Христа. У раној Цркви неверницима није било чак ни дозвољено да присуствују хришћанском богослужењу. Модерна протестантска („јеванђелистичка“) пракса да се јутарња недељна служба усмерава на јеванђелизацију и на оне који не познају Христа одступила је од исправне хришћанске праксе. Православна Црква, међутим, не запоставља ни веома потребну мисионарску делатност.
Ако су у неким временима православне мисије донекле биле неактивне, разлога за то налази се у робовању православних народа под муслиманима и комунистима. У последње време у току су православне мисије чак и у традиционално неправославним земљама као што су Јапан, Кина, Кореја и неколико савремених афричких земаља, као и у државама Аљаске. Истинска православна Црква тражи да сви православни хришћани буду мисионари и сведоци Христови.
22. ЈЕСУ ЛИ ПРАВОСЛАВНИ „ПОНОВО РОЂЕНИ“ ВЕРНИЦИ?
Протестант: Исус Христос је рекао: „Ваља вам се поново родити“. Али и поред тога православни хришћани нису „поново-рођени“ верници.
Православац: Нови Завет учи да у Светој Тајни Крштења они који верују у Исуса Христа примају „ново рођење“ од Духа Светога. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3,5). Свети Апостол Павле даје нам исто учење када говори о Крштењу као „Бањи новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3,5). Човек који је раније био духовно мртав сада у Крштењу прима од Бога дар вечнога живота. Ово духовно рођење има суштински значај за спасење. То је учење Православне Цркве па према томе Православни хришћани су заиста они који су „поново рођени“.
Међутим, протестанти погрешно тумаче ово „поново рођење“. Тако се израз „поново-рођени хришћани“ данас најчешће односи на некога ко је доживео неку врсту плитког емоционалног обраћања. То се свакако не слаже са библијским учењем. Истински ново рођење, које се догађа у Православној Цркви Христовој, јесте духовни догађај који може, али и не мора, да има емоционалне последице.
23. ЈЕСУ ЛИ ВЕРНИЦИ „СПАСЕНИ“?
Протестант: Зашто Православна Црква одбацује тврдњу да су сви верници спасени?
Православац: Православна Црква не пориче да се верник „спасава“. Она само одбацује тврдњу да неко може са сигурношћу знати за себе да иде у Царство Небеско. По Новом Завету, када се човек крштава у Христу, он се спасава од силе греха и смрти и прелази из царства таме у Царство Христово (ср. Кол. 1,13). Али и после тога може се отпасти од Христа путем греха (ср. Јев. 6,4-6). Хришћани нису потпуно и засигурно спасени све дотле док не уђу у Царство Небеско (ср. И Пет. 1,5).
24. УЧЕЊЕ О СИГУРНОМ СПАСЕЊУ
Протестант: Захваљујемо Богу што код нас постоји учење о сигурном спасењу. Ја знам да сам спасен и да идем на небо.
Православац: Ти можеш да захваљујеш Богу за такво учење, али је непобитна чињеница да оно нема никаквих основа у Светом Писму. Свето Писмо јасно учи да и верник може да падне у грех или неверје и да тако упропасти своје спасење. То је разлог што Свети Апостол Павле упозорава: „Који мисли да стоји нека пази да не падне“ (И Кор. 10,12). Он затим, као упозорење хришћанима наводи пример Израиљћана који су са Мојсејем прошли кроз Црвено море па су касније опет отпали од Бога и били кажњени. У Посланици Јеврејима стоји као пример и упозорење: „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступања од Бога живога“ (Јев. 3,12). Наше вјечно спасење зависи од нашега опстојавања у Христу: „Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“ (Јев. 3,14).
Ни Апостол Павле није за себе сматрао да је постигао „вечну сигурност“ Царства Небеског, него је сматрао да му је неопходно стремљење ка циљу васкрсења (ср. Фил. 3,9-14). Он је укроћивао своје тело да не би после проповедања другима он сам био избачен напоље (ср. И Кор. 9,27). За хришћанско спасење није довољан само један тренутак вере; оно захтева свакодневни процес покајања и континуирано поверење у Христа. У супротном, са нама би се догодило као са онима за које Апостол Петар вели: „Ако они који побјегну од нечистоте свијета познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. Јер боље им било да не познаше Пут правде, него ли кад га познаше што се вратише од предате им свете заповијести“ (ИИ Пет. 2,20-21).
Очигледно је, дакле, да је могуће познавати Христа па опет отпасти од Њега. А ако је тако, како онда ти можеш знати да си спасен!? Свакоме од нас може се догодити, не дај Боже, да отпаднемо од Христа. Једина заштита од тога јесте трајно, свакодневно поверење у Христа и борба против греха. Запамтимо речи Христове „Неће сваки који говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на набесима“ (Мт. 7,21). Зато се морамо постарати, као што нам Свети Апостол Петар саветује, „да своје призвање и избор утврдимо“ (ИИ Пет. 1,10).
Наставиће се
