Прочитај ми чланак
(Протојереј Павле Окалахан)
Иако хришћанске цркве Православље и Протестантизам деле велике разлике. Зашто православни не признају протестанте као истинске хришћане. Заблуде протестаната.
ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ОСНОВНЕ ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНАТА
ОТУЂЕНИ ХРИШЋАНИ
Православље и протестантизам – зашто православни не признају протестанте жена свештеник код протестанатаПрема најновијој статистици данас у свету има око 1,95 милијарди хришћана. Али више од половине њих отуђени су од Христа Богочовека. Крајњи домет у томе достигли су протестанти разних деноминација и секташи који су се из њих изродили. Због отуђености од Христа у животу и учењу, њихове верске организације треба сматрати потпуно новим религијама у односу на изворно, православно хришћанство, за које би се могло рећи да им је оно само далеко историјско полазиште.
Пуноћа Божијег откровења и сазнања о Богу дата је људском роду у Личности Богочовека Христа. Доживљај те пуноће трајно је искуство Православне Цркве, коју, по обећању Христовом, Дух Свети уводи „у сваку истину“ (Јн. 16,13). А садржај тога искуства, „једном за свагда предатог светима“ (Посланица Јудина, 3), сачињава све оно што су Апостоли, Христови сведоци, проповедали, и видљиво се изражава у целокупном животу и устројству Православне Цркве: у Светом Писму, символима вере, богонадахнутим догматским формулацијама Васељенских Сабора, црквеним канонима, списима Светих Отаца, литургијској пракси Цркве и молитвама верника, – у свему ономе што Црква учи и чини, све до малог освећења воде, преливања гробова верника и резања славског колача. У пуноћи богочовечанског живота и знања може да учествује сваки човек ако ступи у богочовечанско искуство Православне Цркве. Свети хришћани, које Црква прославља, најпотпуније су доживели и посведочили такву могућност, а и обични православни верници, макар делимично, макар с времена на време, исто то доживљавају.
Али није баш лако опстајавати у Христу и одржавати се у искуству Цркве, јер сав живот у Цркви захтева сарадњу човека са Богом. За очување заједнице с Њим и праве вере у Њега неопходан је људски подвиг: „Да се борите за веру„, саветује Апостол Јуда (Посланица, 3). А Апостол Павле громогласно заповеда: „Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се!“ (1. Кор. 16,13). Ради вечног пребивања у Христу Свети Архиђакон Стефан је морао и живот свој да положи. То су учинили касније и милиони православних хришћана Византије, Сирије, Јерменије, Персије, Египта, словенских и других народа.
Да би се одржао у Христу, а тиме и у правој вери, човек мора своју вољу и свој живот да усаглашава са вољом Божјом. Врхунац тога јесте пуноћа знања и лично обожење.
То се, на жалост, већ одавно не догађа међу „западним хришћанима. Тамо је током векова постепено преовладао људски чинилац, и уместо да се човек саображава Богу, он је Бога усаглашавао са собом. Велики Инквизитор латинског хришћанства тврди да је морао да коригује Христову науку, јер би, да је остала православна, по његовом мишљењу морала да пропадне. Најпре су се папистички хришћани уморили од Христа, па су његову власт ограничили само на небо, а земаљску јурисдикцију над хришћанима ставили су у руке римског папе. У томе црквеном деизму је корен свих каснијих падова западног човека.
Протестанти су само наставили да разграђују хришћанство са тих папистичких основа. Они су најпре одбацили Свето Предање, то богочовечанско искуство Цркве, да би касније остварили своју крајњу намеру, изражену кроз уста Лесинга (18. век), који каже: „Лутер нас је ослободио ропства предању; али ко ће нас ослободити још тежег ропства Светом Писму!“ Када протестанти данас кажу да они верују „само“ Светом Писму, биће велика грешка ако им поверујемо да они заиста верују и у Свето Писмо, јер га они не тумаче апостолски, из вековног искуства Цркве, него сваки од њих на свој лични ауторитет ставља изнад Апостола, изнад Цркве и изнад историје! Протестантизам је расхришћањено и расцрквљено хришћанство.
Опасност отуђивања од Христа прети и православним хришћанима ако се не сачувају у искуству Православне Цркве.
Пред нама је књига протојереја Павла Окалахана, православног богослова из Америке, која језгровито, у виду дијалога упоредо износи православно и протестантско-секташко, расхришћањено виђење неких кључних питања хришћанског учења и живота. Она може да помогне отуђеним хришћанима да ступе у искуство и живот Православне Цркве, а и православнима да се сачувају од протестантских искушења. Поред оца Павла Окалахана, велику заслугу за појаву ове књиге, свакако, има и њен преводилац Александра Јуришић, студент Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Лонгин, који је помогао њено штампање.
1. ПРЕДАЊА ИЛИ СВЕТО ПИСМО?
Протестант: Православна Црква следи многа предања која се не налазе у Светом Писму.
Православац: Међу предањима која Православна Црква чува, нека од њих заиста су мање наглашена или нису експлицитно изражена у Светом Писму. Свети Апостол Павле пише: „Држите предања којима сте научени од нас било речју било писмом (ИИ Сол. 2,15)“. Православна Црква држи целокупно апостолско учење, како оно које је садржано у Светом Писму тако и оно које је до нас дошло усменим предањем и животним искуством Цркве. Зато треба запазити да апостол Павле није казао: Немојте држати никаква предања ако се она не налазе у Светом Писму.
2. ЉУДСКА ПРЕДАЊА ИЛИ РЕЧ БОЖЈА?
Протестант: Христос је осудио фарисеје зато што су следили људска предања уместо речи Божије (Мк. 7,13). Не чини ли и Православна Црква то што су чинили фарисеји?
Православац: Христос није осудио фарисеје само зато што су се они држали предања; Он је одбацио погрешна предања по којима су се фарисеји управљали (ср. Мк. 7,9,13) и осудио их је што су сматрали да је важније упражњавати извесна, дозвољена предања, неголи живети по речи Божијој (ср. Мт. 23,23). Фарисеји су били опседнути испуњавањем видљивих и површних обичаја до најмањих детаља, а у исто време су запостављали Божије заповести. Христос је учио своје ученике да држа предања која су оправдана, али да не буду лицемери као фарисеји (ср. Мт. 23,1-3). Управо такав и јесте став Православне Цркве.
3. ПОШТОВАЊЕ БОГОРОДИЦЕ
Протестант: Нису ли нека предања у Православној Цркви незнабожачка, као нпр. обожавање Дјеве Марије као „Мајке Божије“?
Православац: Пре свега, морамо рећи да православни хришћани не обожавају Дјеву Марију. Они само Бога обожавају и Њему служе. Међутим, Пресветој Дјеви Марији даје се велико поштовање и част, као оној коју је Бог изабрао, да донесе на свет Његовог Јединородног Сина. Зато је она најславнија међу свим створењима Божијим. Она је сама пророчки казала: „Сва покољења зваће ме блаженом“ (Лк. 1,48).
Господ Исус Христос је вечна, божанска Личност која је од Дјеве Марије примила целокупну људску природу (ср. Јн. 1,1 и 14). У Светоме Писму Он се јасно зове „Бог“ (ср. Јн. 20,28). Пошто је Дјева Марија родила и дојила божанску Личност, она се с правом зове „Мајка Божија“. То, свакако не значи да је она мајка Бога Оца. Они који не прихватају израз „Мајка Божија“ сумњају и у божанство Господа Исуса Христа. Нема ничега паганскога и многобожачкога у томе што Црква поштује Мајку нашега Спаситеља.
4. МОЛИТВЕНО ОБРАЋАЊЕ БОГОРОДИЦИ И ДРУГИМ СВЕТИТЕЉИМА
Протестант: Православни се моле Дјеви Марији и другим светитељима. Не значи ли то да их на тај начин обоготворавају?
Православац: Православни хришћани у својој молитви траже од Дјеве Марије и других светитеља да се заузму за њих пред Богом. Они верују да Црква собом обухвата њене живе чланове као и оне који су се упокојили и сада се налазе „са Христом“ (Фил. 1,23). Упокојени у Христу не показују сада мање своје пажње према нама живима него што су то чинили онда када су били са нама, нити су због тога што су прешли у вечни живот престали да се моле за нас. Када тражимо молитве светитеља, ми им прилазимо са поштовањем. То ни на који начин не може да се пореди са служењем, које приличи само Тројичном Богу.
5. МОГУ ЛИ СВЕТИТЕЉИ ДА ЧУЈУ НАШЕ МОЛИТВЕ?
Протестант: Како ви православни знате да вас светитељи уопште чују?
Православац: Искуство Цркве потврђује да нас чују. Бог је благоизволео да нам подари велики број чудеса и благослова на заузимање светитеља. Молитве праведника делотворне су после његове смрти исто као и пре ње, ако не чак и више. Бог прославља своје свете Духом Светим (ср. Јн. 17,22). То је свети руски монах Силуан овако објаснио: „Једно време ја нисам схватао како свети житељи неба могу да виде наше животе, али касније ми је постало јасно да нас они виде кроз Духа Светога и помоћу Њега познају цео наш живот… У Царству Небеском светитељи гледају славу Господа нашега Исуса Христа; али кроз Духа Светога они такође виде људска страдања на земљи“.
Због блиске заједнице и општења са Богом светитељи нас заиста виде, чују и познају нас. Христос је показао да упокојени могу да буду свесни онога што се догађа на земљи када је казао: „Аврам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и видје га, и обрадова се“ (Јн. 8,56).
6. СВЕТО ПИСМО О МОЛИТВИ СВЕТИТЕЉИМА
Протестант: Да ли Свето Писмо и рана Црква знају за обичај обраћања светитељима и неки пример њиховог заузимања за молиоца?
Православац: Свето Писмо јасно сведочи да су извесни људи били веома моћни заступници пред Богом (Јов. 42,8; Јак. 5,16-18). То није ограничено само на овај живот. У другој књизи Макавеја, коју су протестанти избацили из Библије, представљен је пророк Јеремија како се непрекидно моли Богу за народ израиљски (ИИ Мак. 15,14). Ово је учење такође било познато и прихваћено у раној Цркви. У натписима над гробовима раних хришћана траже се од упокојених њихове молитве, а то исто посведочавају и књижевни документи, попут „Мучеништва Поликарпа“. Чак и они Оци Цркве које и протестанти често поштују, као што су Блажени Августин, Свети Атанасије Велики и Свети Јован Златоусти убедљиво заступају ово православно учење.
7. ИСУС ХРИСТОС – ЈЕДИНИ ПОСРЕДНИК
Протестант: Ако смо спасени Христовом крвљу, зашто онда треба још да се молимо светитељима? Исус Христос је једини посредник између Бога и човека.
Православац: Исус Христос јесте једини Спаситељ рода људскога и посредник између Бога и човека па ипак, може ли се рећи да због тога што нас је Христос спасао не треба више да се молимо један за другога? Свето Писмо и Предање Цркве сведоче о неопходности наше молитве (ср. ИИ Кор. 1,11). Упокојени светитељи су наши заступници пред Богом, а не посредници. Њихове молитве имају највећу моћ пред престолом Божијим.
8. КАНОНИЗАЦИЈА СВЕТИТЕЉА
Протестант: Свето Писмо каже да су сви хришћани „свети“. Није ли, према томе, погрешно да канонизујете само неке од њих?
Православац: Новозаветне посланице обраћају се свим верним хришћанима као „светима“. Православна Црква, поред тога што ово зна и прихвата, такође употребљава назив „свети“ и у једном посебном смислу када се обраћа извесним лицима која су до највеће мере показала хришћанску врлину у своме животу. Када канонизује „светитеље“, Црква тиме не говори да они који нису канонизовани нису због тога ни свети у библијском смислу речи. Црква канонизује светитеље да би поједине хришћане истицала као видљиву слику дејства Духа Светога и показала их примером целосног живота у Христу. Иако су сви хришћани светитељи у новозаветном библијском смислу, ипак нису сви светитељи у овом другом, посебном смислу. Црква нас позива да подражавамо у врлинама оне које је она канонизовала као светитеље.
9. ДА ЛИ САМО БИБЛИЈА?
Протестант: Протестанти своју веру заснивају само на Библији. Није ли то исправно?
Православац: Библија (Свето Писмо) никада није била нити ће икада моћи да буде „сама“. Православна Црква је та која је коначно оценила и потврдила које књиге припадају Библији а које јој не припадају. Непосредно после упокојења светих Апостола, постојале су многе књиге које су претендовале на ауторитет „Апостолских списа“. Црква је препознала и утврдила које су књиге аутентичне а које нису на основу тога што су неке била у сагласности са усменим предањем које је она примила од Апостола, а неке нису. Ако не би постојала Црква, не би постојала ни Библија. Јереси и кварења разних врста јављали су се увек као резултат откидања Библије од Цркве и њеног приватног, самовољног тумачења ван православног Предања Цркве (ср. ИИ Пт. 3,16). Црква је примила обећање од Господа да ће послати истога Духа Светога који је надахнуо Свето Писмо, да и сада њу уводи у сваку истину и да је чува од погрешака (ср. Јн. 16,13). Библија, дакле, није „сама“ – она припада Цркви.
10. ЦРКВА И ВЕРСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Протестант: Црква Христова је невидљива. Зато не могу да верујем у Православну Цркву, нити у било коју другу институционализовану хришћанску деноминацију.
Православац: Православна Црква није само једна од хришћанских „деноминација“, каквих данас имамо много у свету. Православна Црква је и данас идентична са Црквом Апостола Христових, која је уништила старе јереси, као што су гностицизам и аријанство, објавила канон Светог Писма, дефинисала велике истине хришћанског учења о Светој Тројици и о божанској и људској природи Господа Исуса Христа. Историјска линија Цркве јасно и без прекида се протеже од личности Господа Исуса Христа директно до нашег времена. Без основа је свака тврдња да је Црква невидљива. Зар су помесне Цркве које су Апостоли основали биле невидљиве? Је ли Библија настала ван историје? Нису ли велике јереси поражене у историји, од стране историјске Цркве? Дакле, истина је у томе да је Црква видљива и да има своју историју, и она је истоветна са данашњом Православном Црквом.
11. БИБЛИЈА И ПРЕДАЊЕ
Протестант: Православље не истиче Библију, а наглашава значај Предања.
Православац: Није тачно да Православље недовољно истиче значај Библије. За Православну Цркву Библија је богонадахнута, непогрешива Реч Божија. Зато у питањима вере и живота Библија за Цркву има највећи вредност. Али Православна Црква захтева да се Свето Писмо тумачи у сагласности са оригиналним, православним Предањем Цркве. Ово „католичанско Предање“ засновано је на усменој проповеди Апостола, која је предата Цркви (ср. ИИ Сол. 2,15). Оно је резултат чињенице да Свети Дух живи у Цркви (ср. Јн. 14,26). Ускладиштено је у одлукама Васељенских Сабора Цркве, учењу њених светитеља и Отаца. Они који живе пуноћом Светога Духа јесу за нас најбољи тумачи Светога Писма, они су ти који сведоче о нераздвојном заједништву између Светога Писма и Светога Предања Цркве.
12. ИКОНЕ У ЦРКВИ
Протестант: Свето Писмо забрањује употребу ликова. Па ипак се то практикује у Православном Предању.
Православац: Старозаветни закон забрањује употребу прављених ликова. Али то није била апсолутна забрана. Сам Бог је заповедио да се направе два лика херувима и да се поставе на Ковчег Завета (ср. ИИ Мој. 20,4). Оно што Свето Писмо забрањује јесте клањање пред њима и служење њима. Бог је забранио идолопоклонство, а не прављење ликова уопште.
На први поглед изгледа да СветоПисмо забрањује било какво прављење ликова: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу и доле на земљи…“ (ИИ Мој. 20,4). Међутим, већ у следећем стиху јасно се види да је реч о забрани идолопоклонства (ср. ИИ Мој. 20,5). Кад не би било тако, онда Бог не би раније заповедио да се праве ликови.
Овде се ради о једном дубљем принципу. Ми „више нисмо под законом, него под благодаћу“ (Рим. 6,14); „ако тражимо да се оправдамо законом, онда смо отпали од благодати“ (Гал. 5,4). Чињеница да је у Исусу Христу Бог постао човек изменила је Божији однос са човеком. Закони Старога Завета свакако то немају у виду. Свети Јован Дамаскин, један од великих Отаца Цркве, изразио је тачно учење Цркве рекавши да Бог, који је невидљив, недостижан и безграничан не може бити визуелно представљен, али у исто време Свети Јован је заступао став да због тога што је Бог у Господу Исусу Христу узео људску природу, то Богочовека Исуса Христа оправдано можемо да визуелно представљамо у његовом људском облику. Цела Црква је прихватила ово учење на ВИИ Васељенском Сабору 787. године.
Очигледно је да, ако текст из ИИ Мој. 20,4 извучемо из контекста и буквално га протумачимо, у том случају не би било могуће правити слику од било чега, чак ни фотографисати! Али Бог није то забранио. Забрањено је само идолопоклонство, служење лажним боговима. А било би глупо и богохулно лик Господа Исуса Христа и светитеља звати „идолима“.
Наставиће се
