Прочитај ми чланак
Субота, 26. мај. Беше се време излепшало, топло сунце грејаше. На фронту мирно, нигде пушке ни топа да се чује… Бејах изашао и сео на један камен стрме литице Пештара… Испод себе, у подножју, посматрах село Бахово; насред села велика школа, чији кров беше испробијан непријатељским хаубичним зрнима; по селу не примећује се нико, све је већ отишло на посао. Из села излазише стока на пашу…
Жеља за победом јача од смрти: Српска пешадија напредује кроз кишу граната
На стоци која се пењаше Пештеру чујаше се глас једне меденице, који беше потпуно једнак са меденицом коју имадосмо код куће. Њен звук прене ме у мислима о ранијем сретном животу. Као опијен сеђах. Чињаше ми се, као да се дим на брегу изнад воћњака на Воденичком брду, где сам врло радо раније седео и посматрао своја имања… Као да чујем мајчин глас како ћутка пилеж и зове моју ћерчицу Босу да отера јагњад у пашњак; као да гледам под воћњаком у пашњаку поред реке, како се коњи играју, њихове чарапасте ноге преливаху се, а мало ждребе трчаше тамо амо; чињаше ми се да посматрам крупне и шарене краве у пашњаку поред речице Смрдуше како пасу, а из пашњака гледам моју Цвијету како се враћа носећи са муже крављачу са млеком; тиха песмица њеног меког и умиљатог гласа као и да се чујаше, а за њом трчкараше моји мали синчић Милан, час застане те убере неки цветак… Ко зна колико бих дуго остао овако замишљен да ме не тргоше парчад непријатељског шрапнела, који пролетаху у мојој близини. Занесен, топовске пуцње нисам ни чуо…
НОВА НАДА
Среда, 4. јули. На Западном фронту Французи су задржали Немце и прешли у контраофанзиву; заробили су им 17.000 војника и 360 топова. Тако исто напредовале су и талијанске трупе у Албанији.
Француски орден
Командант је… сачекао спискове из батерија за учињена храбра дела у месецу априлу, за предлог за француска одликовања, које је командант Савезничке војске на истоку тражио. Командант је и мене предложио за француско одликовање, са кратком мотивацијом: „Лично веома храбар, ретко свестан службеник, вршио дужност извиђача официра од 8 – 15. априла ове године. Учествовао у извиђачима за предузете радове јуришних одељења.“
Недеља, 8. јул… Рече ми дежурни телефонист да је баш сада јављено са Катунца, да те известимо, да имаш карту од куће а то јавља Иван Брковић из X пешадијског пука и каже да ће је он данас послати у дивизију, да ми се достави. Као што плаха киша овесели клонулу од суше биљку, тако је исто та вест на мене благотворно утицала и душевно ме оживила.
Понедеоник, 9. јул. Известише ме да је 3. чета II батаљона X пешадијског пука дошла у Бахово, ради изласка на положај Ветерник. То је та чета из које су пре неколико дана побегла и предала се непријатељу 36 војника са два официра. У тој чети су моји Прањанци, те сам сишао у Бахово, беху код штаба XI пука, неоперативног, скоро под стражом. Било ми је много мило кад сам их видео, а тако исто и свима њима. Жељно смо поразговарали. Сви су презирали своје другове који су их бекством осрамотили, а мени је било мило кад су моји сељаци остали верни својој отаџбини. Истина, они сада испаштају и морално због оних издајица, али сам уверен да ће осветлати образ у наступајућим борбама и осведочити да Таковски срез рађа јунаке…
Српска артиљерија у акцији: Бугарима није било спаса
Недеља, 12. август. Чули смо синоћ да су Французи на Западном фронту имали велике успехе; нагло је повлачење Немаца на Западном фронту. Тешко је стање у Бугарској. А ове силне припреме код нас што се чине улевају наду да ће сада овај напад успети да се непријатељ потисне и сруши. Већ долазе и француске и грчке трупе…
У зору 1. септембра 1918. (по старом календару) почела је савезничка офанзива на Солунском фронту линијом Соко – Добро Поље – Ветерник, страховитом ватром из 580 топова. Дан касније, пошто је артиљерија прокрчила пут, кренуле су у јуриш српска и француска пешадија. У пресудној бици код Доброг поља фронт је пробијен.
Када су Бугари за то време успели да зауставе британске и грчке снаге код Дојранског језера, појавила се недоумица међу командантима да ли да се настави офанзива или да се пређе у одбрану. Тада је регент Александар Карађорђевић издао историјску заповест: „Напред, у славу или у смрт!“. Српско напредовање настављено је истим полетом, помагано француским пешацима и коњицом. Бугарска, видевши растројство своје војске, а већ разочарана поразима својих савезника, брзо се одлучила на сепаратан мир.
О тим херојским данима сведочи артиљеријски наредник Милета Продановић: „Субота, 1. септембар. Тачно у 8 часова отворена је ватра из свих оруђа на непријатељске ровове. На нашем десном одсеку на Источном Ветернику Бугари су навукли јако дејство наше артиљерије па су… били се добро на том делу и утврдили, али пак на левом одсеку наше дивизије позади Западног Ветерника на Безименој коси, где ће бити правац главног напада наше дивизије, тамо се до сада сасвим слабом артиљеријском ватром дејствовало и њихова посада била је слабија, јер је терен био стрм и кршевит, и сада, када је тешка артиљерија почела страховито тући, њихова посада завукла се у камене заклоне… Око 8.40 часова два ордонанса коњаника… донеше заповест од команданта десног одсека. То беше кратка заповест за напад за пробој фронта: „Друга Српска Армија под командом Војводе Степе Степановића добила је задатак да пробије непријатељски фронт на простору Соко-поток Сушица.“ Ова армија броји пет дивизија са 363 топа…
Срамни пораз: Заробљени Бугари, Немци и Аустријанци на Солунском фронту
Недеља, 2. септембар. У 5.30 часова тачно почео је пешадијски напад. Силним налетом, наше трупе заузеле су прву непријатељску линију чисто препадом, јер је непријатељ држао да ће артиљеријска припрема бити дужа, као што је до сада увек била… Немогуће је човеку који ово није преживео описати узбуђење. Гледајући покрет наших храбрих пешака како у великом налету журе да се дочепају непријатељских ровова, спазих једног нашег пешака како рањен пада и скотрља се близу Голе рудине, а његови другови ускочише у непријатељске ровове. Непријатељска артиљерија отвори ватру, али доцкан: наше трупе избијају са западног Ветерника ка превоју Слонова ува. Коса ми се сва дигла, а крв је јурила од узбуђења, просто и дах сам зауставио, гледајући на кретање наше пешадије.
Непријатељ је очајно бранио утврђени положај. Телефоном нас извести пуковник г. Томић да су наше храбре трупе леве колоне већ овладале западним Ветерником и продужују напад ка Слоновом уву… Морало се освајати корак по корак, ломити непријатеља и бајонетском борбом; али одабране наше јуришне, храбре јединице све су савлађивале и ломиле. Не обазирући се на падање својих другова, журили су невероватном брзином, и у 11 часова пада и Гола рудина, главни положај Источног Ветерника… Лева колона наше Шумадијске дивизије продужила је напад… према положају 17. француске колонијалне дивизије, код које је ситуација била критична… У 16.40 часова пао је и Кравички камен, један од врло важних положаја непријатељске одбране. Падом Борових чука и Кравичког положаја ситуација 17. француске колонијалне дивизије се поправила и она је грунула напред.
УЗАЛУД СЕ БРАНЕ
Ово је завршен први период ових пробојних операција, после кога је извршено замењивање трупа. Југословенској дивизији наређено је да пређе 122. француску дивизију и да одмах предузме надирање и напад на Козјак, а Тимочкој дивизији да пређе 17. француску дивизију и предузме напад на Тополец. Тако је напад на непријатељски положај Козјак – Тополец предузет српским дивизијама, а француске дивизије остале су на заузетим положајима као резерва. Наступање је продужено и целе ноћи 2-3. септембра. Бугари су своју линију упорно бранили пошто су добили појачање. Но, све је било узалуд.
(Вести)
