Прочитај ми чланак
Те 1697. године на владичански трон на Цетињу ступа млади јеромонах Данило Петровић. – Данило је убрзо отишао у Печуј у Мађарску – казује историчар Предраг Вукић – гдје се у изгнанству налазио избјегли пећки патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, иначе и сам родом са Цетиња. Он га је ту у Печују 1700. године рукоположио за митрополита Црне Горе, брда и приморја.
Том приликом му је издао „синђелију“ којом је одредио да се под јурисдикцијом његовом, осим старе Црне Горе, налазе још и области Грбља, Паштровића, Луштице, затим Бар, Улцињ, Скадар, Подгорица, Кучи, Пипери, Братоножић, Бјелопавлићи, Морача и Ровца. Владика Данило је убрзо потом обновио Цетињски манастир, али на новој, садашњој локацији, на којој се, несумњиво, раније налазио двор Ивана Црнојевића, у народу познатијег као Иван-бег. Обнова је трајала три године, у раздобљу између 1701. и 1704. године.
ТРАГЕДИЈА ПОПА РАДА
Босански везир Ахмед-паша Шавчалија ће, ни десет година касније, 1712, поново похарати Цетињски манастир, али много већу похару је две године потом извршио босански везир Нуман-паша Ћуприлић (био је, иначе, албанског порекла, прим. Б.С). Он је у октобру 1714. године прегазио Црну Гору и темељно опустошио Цетиње и Цетињски манастир. Владика Данило је благовремено избегао и пред том силом се прво склонио у Млецима, а одатле је потом отишао у Русију…
Цетињски манастир ће опет темељно бити обновљен тек десет година касније, а по пети, и последњи пут, ову светињу ће још једном похарати Бушатлије. Поред тога што га је Сулејман-паша Бушатлија два пута харао и разарао, 1685. и 1692, поход на Цетиње је готово 100 година касније предузео и Махмут-паша Бушатлија, такође далеки потомак Скендер-бега Бушатлије, односно потурченог Станише – Станка Црнојевића. – Он ће – каже Предраг Вукић – у јуну 1785. године са великом војском кренути на Црну Гору, а основни циљ му је био да попали Цетиње и похара Цетињски манастир. Владика Петар Први Петровић Његош није у том тренутку имао снаге да се одупре Махмут-пашиној сили па је он лако остварио свој наум.
На Цетињу је направио пустош. Задржао свега три дана, од 24. до 27. јуна 1785, а онда у повратку прегазио и Паштровиће, који су у том тренутку били под млетачком влашћу. Спржио их је и под нож ставио све што се на вријеме није склонило пред његовом ордијом, чак и дјецу, жене и старце. При том је успео и да зароби један број виђених Паштровића, међу којима ће бити и поп Раде Андровић, који је у једном тренутку показао херојство равно Обилићу. Наиме, пошто је спалио Цетиње и разорио Цетињски манастир, Карамахмут Бушатлија, како је себе називао због своје крвне везе са Црнојевићима (Турци су и Црну Гору звали Карадаг или Карадаглија), одлучио је да се у Скадар врати преко Паштровића и Спича. На племенском скупу, на којем су Паштровићи у страху од зулумћара већали шта им је радити, главну реч је, наравно, имао најумнији и најутицајнији међу њима, поп Раде Андровић.
У једном тренутку он је осетио да међу племеницима постоји неко подозрење према њему, а онда му је један отворено рекао: – Просуо се по пуку глас као да си ти у некакве тајне договоре с пашом и да нам кућа гори изнутра… – Давам ви јемца Бога да ћу сад поћи паши под шатор и ако не шће проћи мирно, хоћу му, скоту, крв попити, па ћете видјети јесам ли Обилић или Бранковић – плануо Андровић. Кад је делегација Паштровића на челу са попом Андровићем, наравно без оружја, дошла под пашин шатор и замолила га да нареди војсци да народу паштровском не чини каквог зулума, бездушник мигнуо једном од својих доглавника и на албанском наредио да изведе попа и његове племенике и све их побије. Како је поп, изгледа, знао нешто мало албански разабрао је шта је везир наредио, па исти час из потаје тргао двије „шпагарице“, двије кубуре на кремен: – А ђе ти је вјера, псето безаконо! – брекнуо паши и уперио му кубуре у прси, али обје закажу. Прискочи онда пашина пратња и на мјесту га убије…
Занимљиво је да улцињску пиратерију дуго нико није могао да сузбије и обузда. Улцињски гусари су дуго били сила за себе и нијесу никога зарезивали. Они су, рецимо, често на своју руку, мимо сагласности Цариграда, нападали и пљачкали млетачке бродове на Јадрану као и бродове осталих хришћанских држава, а неријетко чак и турске. Оно што другима није полазило за руком пошло је Махмут-паши који је 1787. године заузео Улцињ и уништио улцињску пиратску флоту…
– И то потврђује – сматра Вукић – да се радило о једном одлучном, али веома бескрупулозном човјеку, који је у историји упамћен као човјек и војсковођа који није имао милости ни према коме. То његово немилосрђе посебно ће осјетити и упамтити Црна Гора, постојбина његовог прапретка…
Махмут-паша је у јулу 1796. године предузео поход на Бјелопавлиће, али се овог пута преварио и прерачунао. Владика Петар Први је у међувремену, углавном својим великим личним утицајем и својим чувеним посланицама (Иво Андрић вели да „од апостола Павла до данас у епистоларној књижевности нема ништа равно посланицама Петра Првог“), успио да организује и уједини разједињена и завађена црногорска племена. Није га заварала ни тврдња Махмут-паше у одговору на његово писмо да нема намјеру да удара на Црну Гору већ само жели да казни и уразуми Бјелопавлиће и Пипере који су осилили и затворили путеве и прилазе градовима турским, већ је окупио сва племена и припремио скадарском силнику „дочек“ какав је заслужио.
ОДЛУЧУЈУЋИ ОКРШАЈ
У одлучујућем судару који се десио на Височици код Мартинића 11. јула 1796. године, Турци су доживјели тежак пораз (по најскромнијим подацима, турској сили на Мартинићима, која је бројала између 17.000 и 18.000 војника, супротставило се око 3.400 Црногораца; турски губици су, по истим изворима били 2.596 мртвих и рањених – а сам Петар Први тврди да су османске снаге имале 473 погинула, док је, наводно, на другој страни погинуло, рањено и заробљено свега 67 Црногораца). У боју на Мартинићима тешко је рањен у груди и сам Махмут-паша. Њему се примакао Радован Стаков Дурковић – Љумовић из пиперског села Горњи Црнци, и гађао га из кубуре, али рана није била смртоносна. Рана је тог дана два пута допадао и сам Петар Први који је заједно са својим војницима јуришао на Турке.
Одметник од султана
Махмут-паша Бушатлија је, што је мање познато, био одметник од централне турске власти – напомиње професор Вукић. – Тачније, он би повремено, кад би процијенио да мора и да од тога има користи, лицемјерно признавао султана, а онда би се поново одметао и радио по своме. Познато је да је цариградска Порта три пута слала казнене експедиције на Скадар и непослушног Бушатлију, али је Махмут-паша сваки пут у тим сукобима излазио као побједник и експедиције би се грдне и поражене враћале у Цариград. Централна турска влада, дакле, није у то вријеме имала снаге да дође главе осионом скадарском паши. Било је то вријеме када се турско царство опасно љуљало и налазило у фази неминовног растакања његове моћи. Многи обласни беглер-бегови, паше и везири, административни управитељи и намјесници, такође су отказивали послушност и на својој територији се понашали као држава у држави. Централна власт је губила утицај и није могла више да сузбије сепаратизам локалних моћника и одметника какав је био скадарски Махмут-паша Бушатлија…
(Вести онлајн)
