Прочитај ми чланак
Пробијен је непријатељски фронт, разбијен је и поколебан морал код непријатеља, тако да се није могло ни бојати ма какве противнападне акције са овим трупама, бележи почетком септембра 1918. године Милета Продановић, артиљеријски наредник у Шумадијској дивизији, и наставља: – Понедеоник, 3. септембар. Шумадијска дивизија је и овог пута показала пример своје храбрости, па је командант II армије издао своју наредбу за данас, коју смо добили, а која гласи: „…
Хероји Солунског фронта: Престолонаследник Александар (лево) са комадантима Шумадијске дивизије на Катунцу
Шумадијска дивизија, запојена јуначким духом и вођена мудро и вешто, отела је тај јаки положај Ветерник, и дала свету новога доказа да ненадмашно јунаштво српске војске пламти неугасно у срцима српског војника, и као сунце загрева измучено срце наше отаџбине, носећи јој скору слободу. Шумадијска дивизија тога дана не само да је извршила свој задатак, већ је и преко тога заузела Борове чуке, које су требале да заузму суседне трупе и помогла је тим трупама доприносећи да Друга армија изврши тога дана свој први задатак и предузме извршење другога, мада је то обоје стајало под питањем, због застоја тих суседних трупа пред тим положајима.
Овим делом Шумадијска дивизија је претворила свој споредни задатак у главни и тиме стекла славу каква се ређе налази у историји ратне вештине. Величина заслуге за ова дела истиче се видно тиме што је она успех постигла са релативно малим губицима, а имала је велики број заробљеника и знатан плен у топовима и војном материјалу. Ја сам врло сретан што сам имао част да Шумадијска дивизија ова дела изврши под мојој командом. И задахнут осећајима националног поноса хитам да Шумадијској дивизији изјавим признање на овим делима и стога је похваљујем за сва велика дела, која ће обрадовати нашега Краља Петра И, нашег Врх. заповедника Њ. К. В.
Заслужени предах: Српски војници у предаху док се нахрани стока
Престолонаследника Александра и нашу измучену, али преславну отаџбину и шаљем јој свој срчан поздрав. Слава и хвала Шумадијској дивизији. Командант, почасни ађутант Њ. В. Краља, Војвода Степа Степановић…“ Победоносне наше армије наступају без прекида. Ми смо још на својим положајима, чекамо жељно сваки час када ћемо добити наређење за покрет.
ОСВОЈЕН И НИШ
Среда, 12. септембар. Пред сам мрак стигли смо на Криволачку железничку станицу, где сам видео како је све погорело и порушено од експлозије. При повлачењу, непријатељ је једну целу композицију коју није могао извући из авиона бацајући бомбе упалио. На споредним колосецима остало је неповређених вагона у којима је било брашна, пшенице, два аероплана и много друге спреме. Ми смо продужили кретање и одмах више Криволака пребацили се на леву обалу Вардара гажењем. Скренута нам је пажња да се сваки постара и напуни чутурицу са водом, пошто је терен којим имамо се кретати безводан…
Субота, 15. септембар. Путовали смо цео дан, данашњи марш био нам је доста дугачак… Кочани су мала и турска варош у веома плодном и богатом земљишту у подножју таласастих, голих брежуљака. Велике касарне турске уздизале су се на брегу изнад вароши. Бугари су напустили Кочане пре три дана. На овом застанку отишао сам код команданта. Он беше у разговору са нашим официрима весео и расположен. Рече ми да је наша I армија узела Велес, пребацила се преко Вардара и напредује ка Куманову, а да је данас француска коњичка бригада ђенерала Жунија Гамбете заузела Скопље и тиме потпуно одсекла Немачку XI армију да се може извући ка Куманову. Око 18 часова кренули смо се путем за Царево Село, ка нашој старој граници…
Војничка част: Сахрана изгинулих Бугара и Немаца
Недеља, 16. септембар. Око 10 часова прође командант II армије војвода Степа Степановић аутомобилом на фронт Царевом Селу. Мало би, па се врати. Са фронта се ништа не чује, наше су трупе испред Царевог Села… Командант ми о вечери рече да су Бугари тражили мир, а да је наша И армија заузела варош Светог Николу и наступа ка Куманову. Ова радосна вест није на мене утицала, већ ми је, напротив, било криво што се Бугари извлаче из заслужне казне, довољно некажњени и да њихова зверска дела не буду кажњена. Жао ми је било што је њихова дипломација успела да задржи њихову коначну пропаст, а наша је велика грешка што победа није до краја искоришћена.
Арнаутска деца
Петак, 21. септембар. Силазећи са Црног врха ка Кратову сретао сам доста Арнаута са породицом и ситном дечицом, који се враћаху својим кућама ка Струги из Бугарске, где су били интернирани. Сви изгледаху мршави као сенке, дечица бледа и мршава да те је страх погледати, све од глади и беде и голотиње. Веома ме је ово растужило. Срце ми се од туге цепа. Само сам у себи помислио: „Бог је казнио Бугаре за овака нечовечна дела“, па сам зажалио што наша војска није упала у Бугарску, да јој одмери заслужену казну. Скупио сам нешто хлеба те дао овим Арнаутима.
Уторак, 18. септембар. Чујемо да је бугарска капитулирала и примила све услове мира које је командант Балканског војишта – савезничких војски ђенерал француске војске Франше Депере поставио им. Наша армија преко Светог Николе и Куманова наступа ка Врању и Нишу…
Субота, 22. септембар. Бугарска IV дивизија предала је оружје, топове и пушке у Куманову и пролази са комором и стоком за Бугарску. Чујемо да је веома дирљив призор био када је наша војска улазила у Врање. По причању пребеглих наших војника из Бугарске као и од интернираних грађана наших, који се враћају из Бугарске, причају да је у Бугарској револуција и да је 15. овог месеца у Софији био страховит покољ, кажу да је око 5.000 мртвих пало.
Петак, 28. септембар. Кренули смо се из бивака са преноћишта у 7.00 за Куманово… На источној падини код Младог Нагоричана стајаше маса оруђа бугарске артиљерије разнога калибра, које су ових дана оставили и предали. Излазимо на плато таласаст и простран, куда је вођена 1912. године велика и крвава Кумановска битка са Турцима… Чули смо да је наша И армија узела Лесковац и сада води борбу пред Нишом…
Недеља, 30. септембар… Поподне сам отишао у Куманово, прошетао се, разгледао варош и вратио се у логор… Наша I армија уз припомоћ француске коњице гоњаше непријатеља, и командант ми вечерас рече да је Ниш узет после велике и крваве борбе. Непријатељ даје јак отпор да би наше трупе задржао док своје трупе и материјал евакуише.
Понедеоник, 1. октобар. Прошли смо варош Скопље, која је пуна савезничке војске. Варош лепа и радње пуне, свега има, али су цене исувише велике.
Уторак, 2. октобар. Чујемо да су наше трупе I армије узеле Алексинац и Крушевац; немачка и аустријска војска повлаче се, а тако исто чујемо да су Французи на Западном фронту узели Мец и да су заробили 60.000 Немаца… Чујемо да ће скоро општи мир, Немци су га понудили.
Среда, 3. октобар. Командант беше расположен и весео, јер батерије имађаху доста хране за стоку и људе. Чим би се са храном умањило, те би се оскудевало, био би љут и нерасположен. Звао бих тада благајника и комесара и терао их да јуре за храну. Увече око заложене ватре дуго смо седели и командант нам је причао о ситуацији и шалио се.
ТРАГОВИ ПРОПАСТИ
Субота, 6. октобар. Око 9.00 већ улазимо у најтешње грло теснаца Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Непријатељске колоне XI немачке армије, које су одступале од Тетова, биле су заузећем Скопља одсечене, па су се морале кретати новопросеченим путем… Како је пут кроз клисуру био закрчен, то је пролаз био тежак и маса непријатељских кола и коња, ваљда гурајући се, отискивала се низ стрме стране у Лепенац и на железничку пругу. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, излупани сандуци, разбацане разне ствари и материјал, аутомобили и мотобицикли, бурад, санитетски материјал, каре и остало. Виђаху се и мртви коњи на све стране…
Железнички мостови сви су порушени. У 10.30 прошли смо варошицу Качаник, где беше око 500 аустријских војника, заробљеника, међу којима беше доста официра, а који беху заробљени код Митровице на Косову. Чули смо овде да је Турска са Енглеском закључила мир.
(Вести)
