Прочитај ми чланак
Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.
Позната је и Ваша професионална заинтересованост за култ Светог Саве, и однос муслимана према највећем српском светитељу кроз векове.Будите љубазни, будући да се веома мало зна, кажите нем нешто више о томе.
Бавећи се теренским истраживањима у вези порекла и исламизације на Сјеничко-пештерској висоравни и Полимљу, као и у целој Старој Рашкој, неки најстарији муслимани и мушког и посебно женског пола својим казивањима везана за народне традиције дали су ми шлагворт да се мало више заинтересујем за остатке култа св.Саве код муслиманске популације.
Морам признати да сам био изненађен одговорима на нека моја питања која сам постављао настаријим казивачима. Неведим неке примере.
О аутору
Проф.др. Салих Селимовић је историчар и врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост.
Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести.
У разговору са Алијом Тарићем из сјеничког села Кладнице, који је тада имао 94 година (умро у 98. 1990.године)поставио сам му, између осталих и следеће питање: «Амиџа, зашто често помињеш Савиндан у вези неког догађај као за Савиндан, по Савиндану». Одговорио је кратко: «Ово је заветна земља». У вези са тим питањем није више ништа хтео да ми каже.
У селу Папиће на Пештерској висоравни најстарија жена Зада Папић, која је тада имала 98, а умрла је 1996. у 108.години, ми је такође дала интересантан одгвор. Рекао сам јој да су ми причали да се за Савиндан у многим муслиманским кућама спрема неко посебно јело па ме интересује које је то јело и зашто то муслиманке раде.
«Мој синко, то јело је масеница, а тако је радила и моја мајка и моја бијача (баба)». Такође ми је рекла «да за Савицу мора спремити масеницу».
Осим ових примера из новијег времена мора се рећи да су муслимани пријепољског краја, Полимља па и из удаљенијих крајева долазили на гроб св.Саве уманастиру Милешеви тражећи утјехе и лека.
Доносили су вредне дарове и штитили манастир Милешеву као и своју светињу, јер је ту почивало тело св.Саве. У то време имао се утисак да је св.Сава био општенародни светац. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин Синан-паша наредио спаљивање моштију св.Саве на Врачару код Београда 1594.године желећи да се домаћи муслимани, тадашњи Турци, одврате од манастира Милешеве и забораве култ св.Саве.
У томе није успео већ је, напротив, тим својим варварским гестом постигао контраефекат. До скора на планини Јадовнику на Савину воду ишле су жене муслиманке које су нероткиње верујући да ће пијући ту води остати трудне. Ниједан муслиман у том крају неће напојити стоку на тој води нити дозволити да уопште приђе тој води.
Има ли смисла разграничавати муслиманску од српске књижевности, када се зна ко су мислимани, чијим језиком пишу и говоре? Када се зна да смо истог српског корена!
Сматрам да нема никаквог смисла раздвајати књижевно стваралаштво писаца једног истог народа. Говори се и пише истим језиком и писмом. То раздвајање нема никаве везе са науком и уметношћу. То раздвајање је само ствар политике, а када се она много меша у науку и у уметност зна се какаве ће и чије ће оне бити. Религиозна књижевност је нешто друго.
Да ли сте као представник интелектуалне елите у Рашкој области али и у Србији, имали проблема због Вашег доследног става поштовања историјске истине?
Они који су ме осуђивали и који ме и даље осуђују, мада у последње време нешто мање, из незнања и неразумевања незамерам им. Њих само жалим, јер су их они који су водили политику злоупотребљавали. Међутим, нажалост, било је оних који су требали да имају знанствени и интелектуални приступ питањима наше прошлости и садашњости, али из прагматичних и политичких интереса, да не кажем профитабилних интереса, нападали су ме и оспоравали моја сазнања и мишљења, и не само моја.
Имао сам ситуација када су ме паушално нападали без обзира што неке моје радове нису ни читали. Неки муслимански назови политичари су ме једноставно игнорисали и нису дозвољавали да општина у Сјеници помаже штампање мојих књига „Сјеница“ и „Кладница“. Нису хтели ни да откупе један број примерака.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Директор библиотеке у Сјеници је 2004.године откупио три примерка моје књиге „Сјеница“на своју одговорност што значи да има муслимаснких интелектуалаца који разумеју о чему ја пишем али због свог положаја и незамерања са оним екстремним несмеју да то јавно испоље. Ове године је изашла из штампе моја књига „Кладница“ и 200 примерака нема ко да откупи.
Да је ту научну монографију написао неко други и са другачијим схватањима било би откупљено и много више примерака. Ипак је штампање помогло и неколико угледних муслимана из Сјенице који се изјашњавају као Бошњаци. То значи да поштују моја уверења и мој рад. Ја им се и овом приликом захваљујем.
Коме одговара подгревање муслимаснско-православне неслоге, народа истог порекла, исте крви, истог језика, писма?
На унутрашњем плану подгревање неслоге, сукоба и неразумевања између муслимана и православаца одговара оним политичарима и верским вођама који на томе граде своје каријере. Када им затреба они прогласе опасност или угроженост вере, наводно и нације, од друге вере и нације. У то се обавезно укључују и многи електронски и писани медији чији је учинак јако велики, ако не и највећи. Ја често у шали кажем да су медији не седма већ прва сила. То одговара нашим деструктивним, криминалу и злочинима склоним елементима који могу да дођу до изражаја само у смутним и ратним временима, како код муслимана, тако и код православаца.
Они се тада појављују као браниоци и заштитници вере који су спремни и да ратују иако апсолутно највећи број њих никада није ни ушао у цркву и џамију нити знају шта је то вера и веровање. Тада се њима указује прилика да пљачкају, руше, пале и убијају. Таква деловања наносе тешко поправљиве или непоправљиве штете и сопственом народу. Много времена и много рада паметних и честитих људи треба да се такве појаве амортизују или уклоне, мада се тешко забораве. Оним ученим и добронамерним у тим временима остаје да само ућуте, јер због свог знања, мудрости и добронамерности могу да од таквих изгубе главу.
Та наша несрећна неслога и те како одговара нашим старим и новим непријатељима. Освајачи и окупатори наших земаља Османлијска Империја, Хабзбуршка Монархија, па и Немачка, су се и те како служили оном универзалном Дивиде ет Импера. То данас чине ЕУ и САД. Мислим да би Српска православна црква и Исламска заједнице морале у интересу огромне већине својих верника много више да пораде на међуверској толеранцији и сарадњи. Национални и државни интереси треба за све да су исти.
И СПЦ и ИЗ као институције морале би да много више контактирају преко својих представника и тиме амортизују неке лоше политичке потезе неодговорних појединаца и са једне и са друге стране, а и неких публициста и квази историчара. Мислим да би и држава на основу свог уставно-правног система могла и требала да буде ригорознија и доследнија у санкционисању оних који делују на тровању тих односа што има за последицу политичку и уопште друштвену нестабилност, па и сваковрсну несигурност.
Зашто смо – наивни и кратковиди сви ми?
Ех, зашто? Много би се и о томе могло размишљати и писати. Тренутни интереси и материјалне користи великог дела оних који су увек спремни да се удварају свему и свакоме почевши од оног у фирми или установи, па до оног ко је у некој власти па тако и окупатору, као и потенцијалном освајачу. Удварат ће се и црном ђаволу, ако треба. Тако раде они за које наш народ каже да су промућурнији и сналажљивији. Баш њих брига за националне и државне интересе. Такви уколико се и баве политиком раде то само да би остварили своје краткорочне материјалне интересе и обезбедили само своје породице. То је за њих тренутно профитабилно.
Такво понашање јесте израз кратковидости које наноси огромну штету општим интересима. Неки су, опет, малодушни и не виде могућност да се нешто битно промени на боље у смислу националних, економских и државних интереса сматрајући да све решава неко други и моћнији. Они делатници и прегаоци који схватају сву погубност таквог кратковидог и наивног гледања и понашања и који се боре за шире и дугорочније интересе народа и државе често се баш они код већне народа сматрају наивним, па чак и будалама, јер многи добро наплаћују сваку реч и сваки свој корак.
Да ли је наивност у суштини израз једне дубоко усађене доброте у човеку па да због тога и не види сву поквареност и грозоту у понашању и деловању многих људи? Добри људи не мисле, бар не одмах, на шићар и брзо заборављају зла и не мисле на освете, али су и лако поводљиви што зли и неморални знају добро да искористе и злоупотребе. То се, у извесној мери, може казати и за добар део нашег народа.
Мислим да и општа кризна ситуација у окружењу и шире делује депримирајуће и дефетистички на добар део наше политичке и интелектуалне елите, а не само на шире народне масе. Губи се и нада у неку сигурнију перспективу. Тако се рађа и плодно тло за сваковрсне мимикрије и конформизам и за остваривање краткорочних жеља и потреба.
Проф. Селимовићу, да ли се вековни латентни сукоб због историјског неразумевања, и немирења, који силни подгрејавају, кад год им се прохте да Балканом тече словенска крв, било муслиманска или православна, може некако зауставити за сва времена? Како да се превазиђе, та до сада, најцрња непомирљивост?
На ово питање је тешко дати неки оптимистички одговор, јер и ми сами тој неслози доприносимо из личних, групних или партијских интереса. Од средњег века имали смо увек неку туђу државу коју нисмо могли да волимо. Када смо поново створили своју државу тешко се навикавамо да је поштујемо кроз уважавање и доследно спровођење закона и правила заједничког живота. Међу нама и у обичном , а не само у политичком животу има доста ароганције, нетрпељивости, искључивости. Све је то плодно тло за деструктивно деловање изнутра на слабљењу целог државног устројства, друштвеног понашања у смислу уважавања разлика и посебних интереса. Верски фактор је увек погодан за непријатељско деловање како изнутра тако и извана. У последње време приметна је политизација у раду верских институција. Сигурно ни то није без ментора са стране. Балкан, „тај олујни ћошак Европе“ и „буре барута“ које је увек спремно да експлодира, од памтивека је због свог геостратешког положаја на удару великих сила. Ни данас се није ништа променило. Ко је био господар Балкана био је
или је могао постати господарем Блиског истока, Црноморског басена и Кавказа. Велики имају само једно правило: „Или се склони или се поклони“. Имам утисак да се тзв.источно питање још није дефинитивно решило, а очигледно је да се још спроводи и познати Дранг нацх Остен. Ипак да се послужим оном чувеном Пашићевом: „Нема нам спаса, али нећемо пропасти“.
Одакле Ви водите порекло и када су Ваши преци Селимовићи прихватили ислам. Коју славу су славили?
Радио сам нешто и натоме, мада недовољно. Има у томе истине када кажу „код мајстора је најгоре“. Још као дете слушао сам разговоре мог оца са притељима и комшијама о много чему. Једном приликом су причали о својим старинама. Запамтио сам да је отац говорио да смо ми Селимовићи из Херцеговине и да смо прешли у ислам много давно. Један од комшија, мислим да се презивао Туралић, приупитао је мог оца да ли зна како су се презивали пре примања ислама, а отац је одговорио да су се презивали Вујовићи. Ја сам на основу тих оскудних сазнања из детињства касније успео да утврдим да се тај мој далеки предак Селим исламизирао негде у првој половини 17.века. Ти Вујовићи, потоњи Селимовићи, живели су у једном селу између Билеће и Требиња. Тамошњи Вујовићи су славили св.Арханђела. Као турске спахије и официри расељавали су се по Херцеговини и Босни. Међу њима је било богатих златара и трговаца.
Велика река српског народа историјски се рачва у три тока муслимански, католички и онај главни коренити, православни. Зашто ова околност не може да се искористи за много узвишеније и мудрије историјске циљеве, или ћемо наивно увек дозвољавати да нас завађају западњаци, Ватикан, турски апетити, у сваком случају, они који су жедни балканске крви и земаља и своје моћи ?
Да, српски народ је био права река. Међутим, историјске околности су довеле до тога да се у верском погледу поделио у три вере. Није то само специфичност српског народа. Многи народи имају такву ситуацију, али су у националном погледу остали јединствени. Код нас је проблем у томе што су се наше мале југословенске нације углавном конституисале на верско-конфесионалном и донекле регионалном принципу. То се десило и са Србима па су недавно настале нове нације као црногорска, македонска, муслиманско-бошњачка. Интересима Ватикана и Запада то свакако одговара, јер што смо ситнији лакше је са нама владати, манипулисати и поткусуривати са нама своје империјалне апетите. Питање је да ли ће се све и на томе зауставити. Ту се сада појављује и неосманизам који такође има своје планове и интересе. Садашња Турска је регионална економска, војна и политичка сила. То ће сигурно Ватикан, НАТО и САД знати да искористе за своје циљеве на Балкану. Посебна пажња се и иначе посвећује Србији како би се њена привреда и финансије што више преузеле чиме би се веома битно угрозио њен политички, економски и војни положај и лакше довршила ампутација неких њених делова.
Муслимански народ, односно српски народ муслиманске вероисповести, преиначује свој матерњи српски језик у бошњачки, по девети пут у историји мењају своје име!!! Од чега то беже?
Чињеница је да Муслимани и даље лутају у својој националној идентификацији. То лутање и толико пута мењање националног имена постало је трагикомично. У томе се и показује сва трагедија муслимана на нашим просторима. Трагање за својим идентитетом је постало и предмет разноразних манипулација наших заједничких непријатеља. Ти наши душмани, о којима је већ било речи, дозвољавали су да се муслимани изјашњавају како хоће само не могу да буду Срби иако су у огромној већини српског порекла, говоре и пишу српским језиком и писмом.
На сабору у Сарајеву 1993.године муслиманска верска, политичка и интелектуална елита се определила по трећи пут да муслимани буду Бошњаци. У том циљу било је потребно да имају и свој матерњи језик па су га назвали босански, бошњачки. Без обзира како се он звао и лаицима је јасно да је то српски језик. Синтетичке нације и језици су плод актуелне политичке активности, односно одлуке, а не један дугорочан друштвено-историјски процес који је неопходан за стварање националног колективитета, заправо идентитета. Не постоји историјски континуитет између богумилства и бошњаштва, како промотори бошњаштва то желе представити о чему сам већ нешто рекао.
Како појединим муслиманским верским вођама у рашкој области и БиХ, који траже велику невољу, могу бити ближи Турци, Арапи, муџахедини ( на које се позивају) од њихове – браће Срба? Да ли су свесни да чине ужасно зло сопственом народу. И потомству, јер им у наслеђе уместо љубави остављају мржњу?
Мислим да сам добрим делом на ово питање већ дао своје мишљење одговарајући на нека преходна питања. Не могу да нама муслиманима Бошњацима буду ближи ни Турци ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба. Ја се пуно пута сетим оне народне: «Ко неће брата за брата хоће туђина за господара», као и «Брат је мио које вере био». Нажалост, много често се то заборавља. Тих дивних речи се сетимо онда када нас тресне по глави, али пошто смо слабог историјског памћења брзо те удрце заборављамо.
Ми смо, по свој прилици, рођењем оперисани од историјских поука и порука. Изгледа да је наш усуд да свака наша генерација мора да се сукоби и међусобно ратује, додуше и уз менторисање и асистенцију наших и старих и нових «пријатеља». Њима је стало да стално подгрејавају верске суревњивости, мржња и освета да би реализовали своје империјалне планове. Већ сам рекао да неке верске вође праве раздор код сопствених верника. Уместо да се баве вером они се баве политиком и својим ставовима подгрејавају сукобе и мржњу према верницима православцима. Мислим да они то раде свесно и дугорочно и свакао уз политичку и материјалну подршку из иностранства. Они вешто користе тренутно тешко унутрашње стање у држави и њен садашњи положај на међународном плану.
Будите љубазни кажите за наше читаоце нешто о Вама, професији, Вашим књигама, учешћу на научним скуповима. Или како се то каже о Вашој биографији.
Тешко је говорити о себи. Могу вам само рећи да сам рођен 25.октобра 1944.године у Тешњу, БиХ. Основну школу и гимназију сам завршио у родном граду, а студије у Сарајеву. Радио сам као наставник историје и директор школе у Кладници и секретар СИЗ за основно образовање у Сјеници, затим као директор у Гопдијеву и Сушици
(Бијело Поље). Историјом као науком почео сам се бавити скоро одмах по завршетку студија. Област мог посебног интзересовања је порекло, исламизација, демографски и миграциони процеси на Сјеничко-пештерској висоравни и у целој Старој Рашкој или Рашкој области. Активни сам учесник многих научних скупова и стални сарадник више научних зборника и ревија. До сада сам објавио преко 50 научних радова који су публиковани у научним зборницима историјских музеја и архива у Србији и Црној Гори. Аутор сам студија «Сјеница» и «Кладница» и један од аутора антропогеографске студије «Сјенички крај». У штампи је нова књига «Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“.
(Биљана Живковић – Печат)
