Прочитај ми чланак

МУСЛИМАНИ ПРЕ И ПОСЛЕ ДОЛАСКА ТУРАКА НА БАЛКАН (1)

0

Bosanski srpski muslimani

Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.

Проф. Селимовићу, Ви сте један од одличних познавалаца српско-муслиманског питања кроз нашу, не тако срећну, балканску историју. Ко су данашњи муслимани у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, какви су њихови корени?

Salih-Selimovic-500x332.jpgo

О аутору

Проф.др. Салих Селимовић је историчар и врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост.
Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести.

Ви сте рекли „не тако срећну, балканску историју“, а ја бих пре рекао трагичну балканску историју. Данашњи наши муслима ни, који су настали на просторима бивше СФРЈ, су у огромној већини словенског порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би хтели да су босански и део рашких муслимана богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке па они су могли да буду само Срби, а не било ко.

Богумила, патарена, катара као припадника те јереси је било и у суседним земљама који су се ширили све до Јужне Француске. У Јужној Француској има стећака колико и у Босни и Херцеговини. Идеологија те јереси није ни настала, а ни коначно нестала на нашем тлу. Богумилством се хоће да доказује нека стара посебност, неки индивидуалитет из којег се временом конституисала бошњачка нација. На тај начин се покушава доказати да постоји неки историјски континуитет.

Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла наши домаћи муслимани по доласку Турака Османлија од којих ће примати ислам? Одговор се намеће сам по себи. Било је муслимана који су били из Анадолије и других турских земаља, затим Грка, Мађара, Бугара, Албанаца, Курда и др. као турских чиновника, улеме и војних старешина, али је то било занемарљиво мало у односу на масу домаћих муслимана који су били пореклом Срби.

И ти су, тзв.Туркуше, уствари, србизирани, јер су често женидбено-удадбеним везама са нашим муслиманкама, па и хришћанкама, прихватили наш језик, писмо и многе народне обичаје. Најбољи пример за то је простор Сјеничко-пештерска висораван, област Новог Пазара и Тутина где су се у 18.веку доселили албански католички Малисори. Ту се највећим делом исламизирали, прихватили српски језик и постали наши муслимани.

На Научном скупу „Срби муслиманске вероисповести” имали сте најзапаженије излагање! О чему сте говорили?

Пре свега хоћу да кажем да је овакав научни скуп требао давно да се одржи, уствари више таквих скупова који би били посвећени овом тако важном питању. Бавећи се проучавањем наше, нажалост често и трагичне, прошлости схватио сам да је велика већина наших муслимана на просторима бивше СФРЈ српског порекла, мада има и оних који су албанског порекла, а занемарљиво мало турског поракла. На овом научном скупу ја сам се ограничио на простор Старе Рашке (Рашке области) или некадашњег Новопазарског, а касније Сјеничког и Пљеваљског санџака. Направио сам један преглед тог процеса исламизације од турског освајања у 15.веку и његов даљи ток са одређеним узроцима исламизације и миграционим кретањима као једним од последица тог освајања и окупације.

Има покушаја да се исламизација представи као један радо прихваћен процес од стране хришћана и богумилске јереси. То није тачно. Није се вера тек тако мењала. Није тачно ни то да су Османлије присиљавали на масовну исламизацију, поготово у првом периоду њихове владавине. Присиле је било углавном кроз тзв.данак у крви (девширма)или у неким локалним срединама. Ислам је највише прихватан из прагматичних разлога, јер је то била вера освајача. Тиме се олакшавао и материјални и друштвени положај, а могло се напредовати и на друштвеној и државној лествици све до највиших звања и положаја. Домаћи муслимани су прихватали да буду „Турци“ из политичких разлога, а не што су то и стварно били, као што је сада и случај са великим делом рашких или санџачких муслимана који се изјашњавају као Бошњаци, такође из политичких разлога. Можда није искључено да се поново почну изјашњавати као Турци с обзиром на све чешће и веће присуство Турске на овом простору.

sarajevo dzamija

Будите љубазни, кажите нам, када је процес исламизације почео у покореним српским земљама у отоманској империји, а када се завршио? Колико је трајао?

О феномену исламизације као једном друштвено-историјском процесу може се говорити само после доласка Турака Османлија у српске земље. Било је покушаја да се представи како је било доста муслимана у нашим земљама и пре доласка Турака. Ретких муслимана као појединаца је било јер су хришћанска Европа и Византија имали додира кроз трговину и ратове са тадашњим исламским светом, али не постоји никакав континуитет између тих муслимана и оних муслимана који су се исламизирали по доласку Турака. Процес исламизације у српским етничким земљама, као што сам већ рекао, почео је у 15.веку после турских освајања. Није тачно да су сви богумили одмах прихватили ислам, мада су се они брже исламизирали од православаца и католика у Босни. Процес је текао веома споро и у скоро прва два столећа турско-османске владавине више је био индивидуалан.

Тек у 18.веку на простору Старе Рашке (Сјеничко-пештерска висораван, Бихор, Рожаје, Штавица, Средње и Доње Полимље, Кричак) он добија масовнији карактер после два аустро турска рата. То су били тзв.Бечки или Морејски рат, који је трајао од 1683. до 1699.године и аустро-турски рат који је трајао од 1736. до 1739.године. Тада је дошло и до дефинитивне диференцијације на верско-конфесионалној основи нашег српског становништва. Хришћани су масовно стали на страну Аустрије и Млетачке Републике, а муслимани на страну Османске Империје.

Други велики талас исламизирања настао је после краткотрајног ослобођења Сјеничко-пештерске висоравни и дела Полимља у првој половини 19.века за време Крађорђевог ратовања. Многи историчари се слажу да је тај „хук исламизације“ завршен почетком 19.века. Ипак је појединачних прелазака у ислам било и у другој половини 19.века. Иначе, сам процес исламизирања домаћег становништва је трајао, као што се види, веома дуго. Конверзија није

била ни лака ни једноставна. Многе хришћанске или општенародне традиције су код муслимана биле и даље присутне, па чак и до данашњих дана. Занимљиво је да се у деведесетим годинама прошлог века појавио процес реисламизације. Том феномену мораће се прићи растерећено и објективно.

Где је исламизирање ишло брзо, а у којим крајевима је било тешко „турчење” Срба?

Хтео би да одмах нешто кажем у вези са изразом „турчење“. У време када су хришћани у нашим земљама прихватали ислам било је нормално рећи да су се ти људи „потурчили“, јер су исламску веру у наше крајеве донели Турци као освајачи и то је била вера освајача иако су и Турци ту веру примили од Персијанаца и Арабљана. Не постоји турска вера. Наши муслимани никада нису постали Турци, јер су сачували свој матерњи језик, многе раније традиције и увек знали своје порекло.

Процес исламизације је био много динамичнији и масовнији у урбаним срединама, тј.варошима, паланкама, трговима, шехерима, затим у крајевима кроз које су пролазили важни каравански путеви, на важним геостратешким или у пограничним местима и крајевима. Исламизација је била спора и тешка у руралним срединама и планинским пределима(Пештер, Стари Влах Бихор, Колашин, Кричак, Рожаје) као и у оним срединама где је било више цркава, манастира и свештеника као што је велики део Полимља.

Муслимани су увек били у деликатном положају. У чему је њихова највећа несрећа?

Као што сам већ рекао, наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували свој матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци. Од етничких Турака су се увек разликовали, а те Турке су називали „Туркуше“ у пежоративном смислу. Ни Османлије у њих често нису имали велико поверење па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском

пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су подцењивали и чак исмевали наше муслимане називајући их Бошњацим , што Бошњак у дословном преводу значи празноглав, тврдоклав. Дакле, наши муслимани ипак нису третирани као прави Турци, а ни они сами се у души нису тако осећали.

После престанка османлијске владавине муслмани су се нашли ни на небу ни на земљи. Осећали су велику несигурност и повлачили су се у себе и круг породице. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анацинална. Они су знали само то да су муслимани. Неки су патили и из неког комплекса и осећања неке кривице иако су се вере и идеологије мењале и мењаће се док постоји људски род. Ипак, један број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови)знали су за своје порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим националним коренима. С друге стране, нажалост, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес. То је код многих муслимана изазвало ревлт па су из нашег пословичног ината хтели бити свако само не Срби, што је нашим непријатељима и те како одговарало и у том правцу су они спроводили безкрупулозну и, нажалост, веома ефикасну пропаганду. Тако је српски национални корпус изгубио огроман број муслимана чији су корени српски. То се слично догађало и са Србима католицима.

Да завршим оном чувеном, тачном и још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења“.

map-Britannica-jugoslavia 1990

А Колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, односно представници интелигенције обе конфесије? Шта треба они да знају?!

Мислим да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и много неразумевања и непознавања. Затим, ту је и онај фанатични и ригидни верски фактор. Мора се признати да код великог броја муслимана постоји комплекс, а код неких, можда, и осећај кривице, што сам већ поменуо. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се док постоје људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је етничко порекло и које су народне традиције па да се на основу тога зна и национална припадност. Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он и стварно тако осећа и да ли тек тако само декларативно може бити припадник тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, треба да воле ову своју земљу, јер су и њихови пра, пра дедови ту поникли.

Није добро да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с пуним правом може да се љути и да каже па кад више волиш ту другу државу онда иди тамо, шта ћеш овде. Што се тиче дела интелигенције Срба православаца могу рећи да и ту има много неразумевања и предрасуда. Многи се тешко ослобађају појма „турчење“ и „Турчин“ са свом негативном конотациојом која из тога проистиче. То даје оружије у руке муслиманским екстремистима да увек могу да шире анимозитет код муслимана према сабраћи Србима православцима, као и дозу страха и несигурности. Имао сам прилике да и мени неки од тих острашћених муслимана Бошњака кажу: „Видиш ли ти да те они неће, а ти запео да си Србин“. Мој одговор у смиреном тону је увек био: „Ако ову земљу прихватимо као своју, а ми и немамо другу, и не бежимо од свог порекла, језика, народних традиција мораће нас прихватити. Немојте да одговарате инаћењем и контрирањем, јер уместо да се приближавате, поштујете и разумете ви се укопавате у ровове и само пуцате једни на друге на задовољство наших заједничких непријатеља. Тако се иде само у несрећу“.

На почетку сам рекао да је политизација присутна код великог дела политичке и интелектуалне елите како код муслимана тако и код православаца. Те елите из својих себичних разлога и политичких интереса скупљају поене да би задржали постојеће положаје или да би дошли до њих. Својим иступањима често пуцају свим и свачим једни на друге и обичан свет увлаче у сукобе и шире неповерење. Њима је важно да добију изборе и уносне положаје.

И једни и други треба да знају и уважавају „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“

Многи виђени исламизирани Срби кроз историју, у дубини душе, нису се одрекли својих корена, помагали су православни живаљ, градили Србима мостове, светиње… Кажите нам нешто више о томе, будите љубазни, наведите нам имена познатих исламизираних Срба који су били дубоко свесни свог порекла ( кроз векове).

Да, то је тачно. Подугачак би био списак тих наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје. Једно време у 16.веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком. Између осталог и султани Мехмед Фатих и Сулејман Законодавац су одлично говорили српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, затим да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака(Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ многих других. Доста је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој крај ни да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. И у 19.веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувало свој језик и ћирилично писмо. То писмо је називано босанчицом

која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами неки бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17.веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник.

Међу бројном муслиманском елитом која се у националном смислу сматрала Србима треба истакнути неке бегове, аге, богате трговце, интелектуалце као што су били из чувених породица Љубовића, Карабеговића, Градашчевића, Сулејманпашића, Хасанбеговића, Мушовића, Муратбеговића, Селмановића, Селимовића, Бајровића, Диздаревића, Кучевића, Расовца, Спаховића, Кадића, Чавића, Хашимбеговића, Хасанагића, Ћемаловића и многих других. Међу интелектуалцима да поменем само Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића, Авда Карабеговића Хасанбеговог, Авда Карабеговића, Салиха Карабеговића, Шукрију Куртчехајића, Дервиш-бега Љубовића, Смаил-агу Ћемаловића, Османа Ђикића, Хатиџу Ђикић, Хасана Ребца, Ахмеда Мехмедбашића, Авда Хума, Мешу Селимовића,Ћамила Сијарића, Скендера Куленовића, Емира Кустурицу, Дервиша Сушића итд.

Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери! Наведите неке најпознатије. Шта то говори о њима, будући да је за тај гест потребна челична воља, велика вера и љубав према својим коренима и истини.

Било је враћања неких муслимана прадедовској вери. Неки су то чинили дубоко убеђени у исправност тог чина док су неки то чинили из нужде или под присилом после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то треба да буде лични чин сваког човека. Промена вере у сваком случају треба да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један веома изузетан пример наводим нашег славног редитеља и филмског ствараоца, и ствараоца на другим пољима Емира Кустурицу. Господин Кустурица је изузетна личност, храбар и доследан у својим схватањима. Ја му се дивим.

Dzamija-Sjenica

Ви сте историчар, и браните историјску истину, без обзира на чињеницу што се то нимало не свиђа појединим актуелним верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву. Они би муслимане да подведу под неку другу расу, да их потпуно одвоје од корена. Да ли смо у праву?

Наравно да у томе што кажете има истине. Пре свега није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требао да буде рад са верницима као верницима, а не као политичким људима и да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они треба да своје вернике уче толеранцији и љубави према свим божијим робовима без обзира на веру и нацију и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе.

Већ сам рекао да сам, као и многи други, проучио обиље документа тзв.првог реда која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било у огромној већини српско без обзира да ли је исповедало православну или катиоличку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15,16 и 17 века. У тим прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска ни персијска већ словенска, у нашем случају српска. У некима су наведени и попови, калуђери, цркве и манастири. Па какви би то још требали докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што та истина не одговара неким муслиманским верским вођама могу да разумем, али их не могу да оправдавам.

Међутим, политичке вође ни у ком случају неби смеле да заводе муслимане због тренутних политичких поена ради стварања неких посебности у националном или расном смислу те их и на тај начин конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993.године изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у Босни и Херцеговини, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци (свака част тим народима). Муслимани могу бити само оно што и јесу по пореклу, језику и још увек многим сачуваним ранијим народним обичајима. Огроман је број наших муслимана који имају српска, односно словенска презимена.

Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Да се разумемо. Ја не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати одређене научно утемељене одреднице.

(Печат, Биљана Живковић)