Pročitaj mi članakŠkolski čas od 45 minuta mogao bi da bude skraćen, nagovestio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u nedavnom gostovanju na televiziji Informer kazao da će posle Nove godine izaći sa “idejama oko obrazovnog sistema”.
“Треба можда да скратимо часове, али не у смислу да их олакшамо, нека имамо више часова, али да их скратимо. Да буду концентрисанија деца, да буде већа пажња, јер мало ко може да одржи концентрацију 45 минута”, пренео је Блиц Вучићеве речи.
Да данашње генерације ученика кубуре са пажњом и концентрацијом струка упозорава годинама, напомињући да разлог томе није дужина самог школског часа већ оно што се на њему ради.
Татјана Васовић Новосел, учитељица у београдској ОШ “Бранко Ћопић” каже да њени ђаци сваки дан, осим петком, има по пет часова.
– Они су други разред, то је узраст осам година и у просеку у школи проведу пет сати, али треба треба узети у обзир да већина ученика иде и у продужени боравак и они у школи бораве 10 и више сати – прича Васовић Новосел.
Она сматра да расправи о дужини трајања часа треба да претходи истраживање у коме би своје виђење о овој теми дали сви који су укључени у рад школе – од наставника, психолога и педагога, ђака, али и њихових родитеља.
Наставни час је интерактиван однос између наставника, ученика и наставних садржаја, подсећа Васовић Новосел и додаје да проблем, пре свега, представљају наставни планови и програми који нису реформисани дуги низ година.
– Наши ученици су изузетно оптерећени и уче неке ствари које нису битне, и на начин који није прихватљив за ове нове генерације. У том домену би превасходно требало интервенисати. Можда би се у истраживању дошло до податка да је час од 45 минута кратак и да би га можда требало продужити на 60 минута. У земљама као што су Немачка и Аустрија час траје минимум 50 минута па навише. Показало се, рецимо, да блок часови од 90 минута и те како дају добре резултате, али када ученици интерактивно учествују у настави. С друге стране, имате скандинавске земље у којима час траје и 30 минута – наводи Васовић Новосел.
Драгица Павловић Бабић, професорка Филозофског факултета у Београду и некадашња дугогодишња национална координаторка ПИСА истраживања, такође наводи да има држава у којима час траје 60 минута, па и дуже. То је, каже, посебно карактеристично за неке далекоазијске земље где више наставника држи један час и сарађује са већим бројем ученика.
– Не кажем да пажња уопште нема везе са временом, јер седења на дрвеним, неудобним столицама 45 или 60 минута није лако. Али је важно да пажња ученика буде окупирана нечим смисленим, да је ангажујете. Пажња увек “ради” само можда није фокусирана на оно што је садржај школског часа. Ученик ће да изгуби пажњу ако не може да прати оно што наставник говори, јер му није занимљиво, релевантно, не разуме, тешко му је… Тада се губи пажња, али не због тога што час траје 45 или 50 минута.
Најважније је, дакле, да садржај часа буде такав да привуче пажњу ученика и у том случају време постаје прилично ирелевантан фактор – каже Павловић Бабић.
Васовић Новосел подсећа на период када је час трајао пола сата.
– Ми смо варијанте краћег часа имали у време короне. После оне паузе од неколико месеци када ученици нису ишли у школу, настава је била организована тако што су они били подељени у групе и час је трајао 30 минута, али је група бројала максимално до 15 ученика. Ви за тих 30 минута са 15 ученика можете да урадите много више него за 45 минута и 30 ученика. Бројни су фактори који утичу на организацију часа. Зна се како изгледа један час, треба да има уводни, главни и завршни део, зна се шта се ради у ком делу часа. Сваки део часа не захтева пуну концентрацију ученика, најважнији је главни и он траје у просеку око 25 минута што је сасвим довољно да презентујете ново градиво – истиче Васовић Новосел.
На питање шта се добија тиме ако се трајање часа смањи, а градиво и број предмета остану непромењени, или се чак и повећа број часова, што је поменуо председник Србије, Драгица Павловић Бабић одговара да јој његова изјава није јасна.
– Ако је хтео да каже да треба да има више пауза, то опет треба да буде смислено повезано са структуром програма наставе и учења. Ако су краће јединице програми морају да буду много боље интегрисани. Сада је проблематично то што ученици добијају на гомилу изручене чињенице, неповезана и дезорганизована знања. Бити ученик је тешко зато што је градиво недовољно организовано, структурирано и повезано. Ако уситните временске једнице прети још већа опасност да ћете ићи даље у дезорганизацију, јер вама време даје прилику да нешто повежете умрежите, да пустите ученике да сами формирају те везе – наводи Павловић Бабић.
Школска пракса сведочи да се једино учитељи не држе строге структуре да час једног предмета мора да траје 45 минута. Интегративна настава, који препознају домаћи прописи из области образовања, у нашим школама до данас није заживела.
Павловић Бабић се слаже да се некада све важне образовне поруке не могу сместити у 45 минута и да је зато идеја о флексибилнијим распоредима смислена и отвара бројне могућности.
– Сада имате решење које је садржински и организационо идентично за све ученике. И лаику је јасно да то не може да буде добро за све. Неко ће бити ускраћен за време, некоме ће бити досадно, ишао би брже. То су ствари које могу да се регулишу диференцијацијом наставе, да наставник на часу даје различите задатке за различите групе деце, али и тако што би распоред часова био флексибилнији. Али суштина је да се не ради нечега пуно него се ради смислено и квалитетно, да у когнитивном смислу за децу буде изазовно и стимулативно, да се она ангажују – каже Павловић Бабић.
Наше саговорнице се слажу да питање дужине трајања часа није тема којом треба да се бави председник државе и политичари генерално већ струка.
– У нашој земљи се реформом образовања баве људи који немају додирних тачака са учионицом и који су последњи пут у основној или средњој школи били као ђаци. Председник и сви политичари треба да се баве изналажењем инвестиција и улагањем у школе, јер се нама школе распадају. Ја радим у школи која је стара 40 година и апсолутно ништа није у њој рађено. Имамо канализационе цеви које пуцају, фекалије се изливају и прскају по ученицима у кабинетима, а политичари се баве трајањем часа и концентрацијом ученика – истиче Васовић Новосел.
