Pročitaj mi članakRusija je dobila signal koji se u diplomatskim krugovima ne tumači olako. Novi potezi američkog predsednika Donalda Trampa, usmereni na očuvanje globalne dominacije SAD, ponovo otvaraju pitanje koliko je svet daleko od nove serije velikih sukoba.
Ipak, u odnosima sa Moskvom, Tramp – kako objašnjava glavni naučni saradnik Instituta SAD i Kanade Ruske akademije nauka Vladimir Vasiljev za „Ura“ – pokazuje da nije spreman za direktno vojno suočavanje. Umesto toga, bira ekonomski pritisak, ali sproveden kroz tvrde, silovite metode.
Zanimljivo je da ruski predsednik Vladimir Putin do sada javno nije reagovao ni na hapšenje lidera Venecuele Nikolasa Madura od strane SAD, ni na zaplenu naftnog tankera, niti na Trampove poruke upućene Grenlandu i Iranu.
Prva ozbiljna razmena mišljenja o svemu što se dešava dogodila se 14. januara, i to u razgovoru sa partnerom iz BRIKS-a, predsednikom Brazila Lulom da Silvom.
Ukrajina je, bar na prvi pogled, gurnuta u stranu. Iako je 2026. Tramp započeo izuzetno aktivno – Venecuela, Iran, Kuba, Grenland – tema Ukrajine kao da je nakratko nestala iz fokusa. Pitanje je da li to znači korak unazad u mirovnom procesu ili njegovo potpuno zamrzavanje.
Odgovor, prema Vasiljevu, nije jednostavan. Krajem 2025. pozicija Trampove administracije delovala je prilično jasno: tokom pregovora sa Vladimirom Zelenskim u Mar-a-Lagu, Vašington je stao na stranu Ukrajine. Moskva je tada otvoreno saopštila da je 20 tačaka plana koji je izneo Zelenski za Rusiju neprihvatljivo. Ubrzo nakon toga usledio je masovni napad ukrajinskih dronova na rezidenciju predsednika Putina na Valdaju – i proces je praktično stao.
Poruka iz Vašingtona bila je krajnje direktna: prihvatite mirovno rešenje u ponuđenom obliku ili će posledice biti ozbiljnije. Nakon toga su u prvi plan izbile druge teme – Iran, Venecuela, Grenland – i Ukrajina je, barem privremeno, pala u drugi plan.
Suština Trampove strategije, smatra Vasiljev, jeste pritisak na Rusiju kroz ekonomiju. Cilj je da se preseče izvoz ruske nafte na svetsko tržište, što objašnjava i priču oko zaplene tankera Mariner, kako bi Putin bio primoran da prihvati uslove dogovorene između SAD i Ukrajine u Mar-a-Lagu.
Administracija u Vašingtonu prelazi na taktiku otvorenog pritiska. Ranije se pokušalo sa pritiskom na Kinu, ali bez rezultata, pa su SAD posegle za praksom koja podseća na – korišćenje pune moći mornarice za zaplenu tankera širom svetskih mora.
Šta u takvim okolnostima može da uradi Rusija? Za sada, odgovor nemaju ni u Moskvi. Možda upravo zato iz Kremlja nema zvaničnih izjava. Da li je to deo tihe igre između Putina i Trampa? Igra može da se vodi na više načina: aktivnim pomeranjem figura ili pasivnim posmatranjem razvoja događaja.
Čini se da je rusko rukovodstvo izabralo ovu drugu opciju – da sačeka i vidi kako će se SAD snaći u Venecueli, da li će doći do trzavica oko Grenlanda i hoće li se Evropa u nekom trenutku ozbiljno sukobiti sa Vašingtonom. U tom slučaju, Evropa bi mogla da shvati da dalji pritisak na Rusiju zbog Ukrajine nosi cenu koja prevazilazi samu temu sukoba.
Tramp, u međuvremenu, igra na više tabli. Na unutrašnjem planu ušao je u otvoreni obračun sa Federalnim rezervama, pokušavajući da ih stavi pod svoju kontrolu. U tom kontekstu, sve što se dešava oko Venecuele, Kube, Grenlanda i Irana za njega su, paradoksalno, sporedne stvari.
Njegove reči da su SAD danas „došle po Madura“, sutra mogu po vrhovnog lidera Irana Alija Hamneija, a zatim po Kubu ili Grenland, mnoge su naterale na razmišljanje. Američki planovi se ne iznose javno, ali ideja neutralizacije Hamneija postoji već dugo. Novinari su Trampa direktno pitali da li je moguć scenario sličan i u odnosu na Putina. Odgovor je bio hladan: „Za sada nema potrebe.“ Upravo ta formulacija daje dodatnu težinu celoj situaciji.
Još sredinom prošle decenije, u periodu od 2015. do 2017, u SAD je usvojen zakon o odbrani koji je obavezao obaveštajne službe da pripreme analize političke stabilnosti rukovodstava Rusije i Kine, kao i mogućnosti njihove neutralizacije. U Vašingtonu dobro razumeju da direktan nuklearni sukob nema smisla. Iz toga je proizašla doktrina po kojoj se „pobeda“ može postići jedino ako se oslabi ili ukloni političko rukovodstvo protivnika.
Zato se događaji u Karakasu tumače kao signal. Ako se model pokaže uspešnim, slični scenariji mogu se razrađivati i za druge zemlje, pre svega Iran. Tramp to više ni ne krije. Pitanje je da li blefira ili jednostavno deluje van okvira međunarodnog prava, oslanjajući se isključivo na sopstvenu procenu. U toj šahovskoj metafori, izbor je grub: ili prihvatate pravila i uslove, ili se figura jednostavno uklanja sa table.
Ipak, jedno je rušiti vlast u slabijim državama, a sasvim drugo pokušavati isto u zemljama sa ozbiljnim vojnim kapacitetima, posebno nuklearnim. Amerika, po svemu sudeći, tek opipava teren. U SAD se danas više raspravlja o metodama nego o ciljevima – ciljevi su, čini se, već postavljeni.
Trampov pristup je jednostavan: prvo pritisak, pa dogovor pod američkim uslovima. Isto se vidi i u odnosu prema Ukrajini. Dok je Bajdenova administracija govorila o strateškom porazu Rusije na bojnom polju, Tramp smatra da se taj poraz mora postići za pregovaračkim stolom.
U njegovom planu od 28 tačaka pominju se i zajednički projekti. Ali ostaje pitanje – da li bi ti projekti bili ravnopravni ili bi samo formalno nosili etiketu saradnje? U isto vreme, Tramp praktično odustaje od klasičnog vojno-političkog pritiska. Već šest meseci u Moskvi nema američkog ambasadora, jer ga on jednostavno ne imenuje. I to je vid pritiska. Fokus je na ekonomiji: nametanje neravnopravnih sporazuma i ideja da svetske ekonomije funkcionišu u korist SAD.
Sve to baca senku na ideju multipolarnog sveta, čiji je Putin jedan od glavnih zagovornika još od Minhenske bezbednosne konferencije. Akcija u Venecueli jasno je poručila i Rusiji i Kini da se ne mešaju u zapadnu hemisferu. To je, prema američkoj strategiji nacionalne bezbednosti, isključiva zona interesa SAD. Grenland se u tom kontekstu posmatra na isti način.
Vasiljevova pretpostavka je da bi svet u 21. veku mogao da završi u novoj bipolarnosti, ovog puta između SAD i Kine. Poličentričnost je, po njemu, samo prelazna faza, kao krajem 19. i početkom 20. veka, kada je centar globalne moći prelazio sa Britanije na Ameriku, što je na kraju dovelo do Prvog svetskog rata. Današnja situacija ima slične obrise: SAD više ne mogu kao ranije, Kina još ne može u potpunosti, a taj vakuum stvara nestabilnost.
Bilo je reči i o BRIKS-u, ali problem tog formata je odsustvo jasnog „motora“. Partnerstvo na ravnim osnovama ne stvara pokretačku snagu kakvu je nekada imao Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, gde je SSSR bio nosilac. Tramp, s druge strane, pokušava da SAD ponovo postavi u tu ulogu, čak i šireći geografski okvir – ka Severnoj Americi. Otuda interesovanje za Kanadu, Grenland, Meksiko i Venecuelu.
Rizik od nečega nalik novoj karipskoj krizi nije isključen. Ako se zaplene tankera nastave, a poruke postanu jasnije, i unutar Rusije bi moglo da se formira jedinstveno raspoloženje da je odgovor neophodan, jer su u pitanju nacionalni i globalni interesi.
Kada je reč o Iranu, sa kojim je Rusija potpisala sporazum o sveobuhvatnom partnerstvu, Vasiljev smatra da je situacija slična onoj u Siriji pre pada Bašara Asada. Dugotrajna vlast, zamor društva, unutrašnji procesi.
Rusija tu nema mnogo prostora za direktno delovanje. To su, pre svega, unutrašnja pitanja Irana. Moskva može da pruži političku podršku Iranu kao jednom od centara poličentričnog sveta, ali ne i da se direktno umeša.
Ako dođe do promene vlasti i na scenu stupe prozapadne snage, nije isključeno da će, kao u slučaju Sirije, pokušati da izgrade pragmatične odnose i sa Rusijom. Što se tiče ideje o „Jalti 2.0“, Vasiljev je skeptičan. Današnji svet je u prelaznoj fazi, bez jasnih linija podele. Poličentrični poredak može se urušiti iznenada, povlačeći za sobom Evropu, Ameriku, Kinu i Rusiju u širi, teško predvidiv haos.
Upravo ta neizvesnost, ta činjenica da se stari modeli raspadaju a novi još nisu oblikovani, čini sadašnji trenutak posebno osetljivim. Pitanje nije samo kuda svet ide, već koliko je spreman da plati cenu tog puta.
