Подешавања / Settings

Тихо ноћи, моје злато спава,
над главом јој од бисера грана.
А на грани ко да нешто бруји,
то су мали сићани славуји.

Златан прстен носим ја на руци,
То сад је све што имам од среће
И од наших састанка у луци
И од среће што вратити се неће.

Да смо се раније срели
било би друкчије све.

Куцнуо је час
Истину да чујем
Волиш ли ме још
Сутра путујем
Хтела бих да знам
Шта ме овде чека
Ако ти се вратим
Издалека

Седи Мара на камен студенцу,
своју тајну открила је зденцу.
Сузама га оросила Мара,
судбину је своју оплакала.

Још не свиће рујна зора
Још не трепти лист са гора
Не чује се глас славуја
Зору да најави
Зору да најави

Небо тамно од сивих облака

Нерви напети као што су жице гитаре

Киша добује од јутра до мрака

Време пролази као вечност

Ми нападамо из свих праваца

Тенкови, пешадија, артиљериска ватра

Они пуцају на нас, али смо преживели

И још једном, ми крећемо у нападу

Погреших само једном,
што те заволех страсно.
Што срце теби дадох,
а сад се питам зашто?

Међутим, 2003. године је откривен оригинални документ са посветом који је кнез Михаило упутио за рођендан Клеопатри Карађорђевић (1835-1855), касније удатој Петронијевић.

Не чује се ни шуштање у врту,
Све је замрло до јутра.
Кад би знали ви, како су драге ми
Подмосковске вечери.

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
сто ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.

Чула јесам да се драги жени, срце моје.
Нек се жени, то је драго мени, срце моје.

Много песама смо срцем компоновали,
опевајући родне крајеве,
безусловно смо те волели,
наша света руска земљо.

Имам једну жељу
да ти твоја медна уста
још једном пољубим
па да се никада
из сна не пробудим

Как ни странно, в дни войны
Есть минуты тишины,
Когда бой затихает устало
И разрывы почти не слышны.
И стоим мы в дни войны,
Тишиной оглушены.

Светла се пале, играју сенке чудних боја
Плаво је вече и успомене, плава је песма моја
Свуд око мене живот се врти, нема краја
Неком је судбина срецу дала и кључ од раја

Ситна књига на жалости
Љубовића Двор долеће
Али-бег је чита, гледа
па је мајци на скут меће
Али-бег је чита, гледа
па је мајци на скут меће

На мом лицу прамен плави, у мом оку ноге босе,
Дал се сијећаш друже стари оне жене плаве косе.

Море, изгрејала, нане,
море, изгрејала
сјајна месечина, мила нане,
сјајна месечина.

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га
Између облака, снова,
Даљине и снега…