Прочитај ми чланак
Још не свиће рујна зора
(Стихохови: Василије Васа Николић)
Још не свиће рујна зора
Још не трепти лист са гора
Не чује се глас славуја
Зору да најави
Зору да најави
Не чује се ни зефира
Нити свирка од пастира
Тишина је, нема влада
Све живо почива
Све живо почива
Нека цвијета росно цвијеће
Нек се кити с њим пролијеће
Ја га нећу више брати
Јер није за мене
Јер није за мене
Ја га нећу више брати
Јер га немам коме дати
Коме сам га до сад даво
Земља је покрива
Земља је покрива
Још не свиће рујна зора“ настала у Футогу
– Имао сам дилеме око те песме све док у Народном музеју у Кикинди нисам нашао песмарицу коју је, руком, на славеносербском, у Мокрину 1846. исписао тамошњи учитељ Лука Давидовић. Под бројем 99, у њој је Николићева песма „Јошт не свити бела зора“ – тврди професор Педагошког факултета у Сомбору др Милован
Песму “Још не свиће рујна зора”, коју неки сматрају и незваничном химном Црне Горе, написао је и компоновао Василије Васа Николић (1822 – 1890), адвокат, војник, песник и боем из Футога.
– Имао сам дилеме око те песме све док у Народном музеју у Кикинди нисам нашао песмарицу коју је, руком, на славеносербском, у Мокрину 1846. исписао тамошњи учитељ Лука Давидовић. Под бројем 99, у њој је Николићева песма “Јошт не свити бела зора”. У потоњим верзијама, у њој јесте промењена понека реч, па је уместо беле, постала рујна зора, али су то безначајне измене – каже професор Педагошког факултета у Сомбору др Милован Мишков за “Вечерње новости”.
За разлику од изворног текста, практично идентичног данашњем, оригинална музичка партитура не постоји, а овај музиколог и истраживач уметничке традиције верује да је Николић за песму компоновао и музику.
– Николић је време у којем је живео обележио и као један од најпознатијих гитариста свог доба. О њему, иначе, бираним речима пише његов савременик Јаков Игњатовић а, уз остало, једно време је, на Петроварадинској тврђави, био и ађутант генерала Јосипа Јелачића којег ће, нешто доцније, за хрватског бана устоличити српски партијарх Јосиф Рајачић – објашњава Мишков.
Николићево “сочиненије”, како се говорило у његово доба, претрајало је два века. Тридесетак година пошто је настало и увелико певано “широм Српства”, појавила се и прва клавирска партитутара коју је написао Корнелије Станковић, а у својој књизи “Јужно-словјенске попјевке” из 1878. први пут штампао хрватски етномузиколог Фрањо Кухач.
Што се, пак, тиче распрострањене предрасуде да је реч о црногорској народној песми, односно недавних изјава познатог сарајевског певача Сеје Питића да ће доказати да је, ипак, реч о босанској севдалинки, Мишков каже да је све то – узалудан посао.
– Песме су, увек, лако освајале просторе, нарочито у истом језику, чак и кад се он говори у више држава, па је тако и ова стигла и до Црне Горе, али свакако није црногорска. Несврсисходни су и покушаји из Сарајева да је прогласе за своју. Могу, наравно, да је певају, јер музика нема граница, али је то, дефинитивно, српска песма и ту се ништа не може променити – вели Мишков.
