Прочитај ми чланак
Санта Мариа Делла Салуте
(Стихови: Лаза Костић; пева: Душан Прелевић)
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
сто ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
дјаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровало ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нецу никога клет’;
ста год је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, сто је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепсе је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тезој рани настаде брид:
Ста цу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад јос такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју дусу, све своје жуде,
-сву вечност за те, дивни тренуте!-
Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну зивота,
та златна воћка сто сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
сто ниси мени сазрела пре?
Опрости моје гресне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одрза власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрца сунце, вецита студ,
гаснусе звезде, рај у плац бризну,
смак света наста и страшни суд. –
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезим свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
засто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Додје ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми додје кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у мужа и жене,
само сто није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо цу бити доста јој млад,
где свих времена разлике цуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наса деца песме су моје,
тих састанака вецити траг;
то се не пише, то се не поје,
само сто душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми додје да прсне глава
о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаце јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
у рај, у рај, у њезин загрљај!
Све це се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама цемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
