Подешавања / Settings

Он не пише њежна писма
Никад о том не говори
Не зна срце да отвори
Ал’ ја видим што му значим

Одавно већ нисам
мислио о теби
међу нама дани и године стоје
никада те више пронашао не бих
да се јуче нисмо
видјли нас двоје

Што то шушти багрем бели
својим цветом увелим?
Кад га лахор тихо дирне,
сав у души затрептим.

Љубав једна прошла је крај нас
Усне вреле,несташе за час
Ноћ је хтела у њедрима

Наслони главу на моје раме
опрости, за ријечи сам неспреман.
Јер увијек кад су за плес бирале даме
никад нисам био изабран.

Драга си ми када ћутиш јер си као одсутна
чујеш ме издалека, и глас те мој не дира.
Тада ми се причиња да су ти очи ишчезле
и као да је пољубац затворио твоја уста.

Само једном у животу
сретох жену својих снова
сањао нисам шта ће бити
и да ће ме оставити

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.

Я не знаю как жить,если ты уйдешь
Я не знаю как дальше верить в лучшие дни
Что-то надо решать,между нами лишь ложь
Мы как-будто вдвоем и как-будто одни

E mentre brucia lenta questa sigaretta
io sto seduta qui, che non ho fretta,
ti ascolto, dimmi, tanto è come l’altra volta
facciamo pace a letto e non dentro la testa,

Све што имам драга
теби дајем срцем свим
ти заслужујеш још и више
зато иди с њим

Родна Србијо,
сестро Русије Велике
Какав тешки крст
носиш ти на себи!
Под ударом хорде
немилосне и дивље
Ти си искрварила
у мучној борби…

Када ти не би постојала
Реци ми зашто бих ја постојао?
Да лутам по овом свету без тебе
Без наде и без кајања?

Чудно је,
Не знам шта се то са мном збива ове вечери,
Гледам те као да је први пут.
Још речи увек речи
Исте речи
Више не знам како да ти кажем
Само речи
Али ти си та лепа љубавна прича…

Пахнет дымом от павших знамен,
Мало проку от битвы жестокой.
Сдан последний вчера бастион,
И вступают враги в Севастополь.
И израненный молвит солдат,
Спотыкаясь на каменном спуске:
– Этот город вернется назад –
Севастополь останется русским!
– Этот город вернется назад –
Севастополь останется русским!

А што ти је ‘ћери мила
јелек раскопчан
с’ ким си ми се завадила
убио те дан
с’ ким си ми се, завадила
убио те дан

Једну чашу држим у руци
Полако је окрећем
Иако си отишла од мене
Ја гледам те у вину и плачем

Ова дворишта, пуна неба и птица
уђу ко музика стара
некуд дубоко у нас
и ту увијек остану

У меня гитара есть – расступитесь, стены!
Век свободы не видать из-за злой фортуны!
Перережьте горло мне, перережьте вены,
Только не порвите серебряные струны!

Бар једном ја бих хтео да верујем у срећу,
Шта носи сутрадан, свеједно мени је сад.