Подешавања / Settings

Пробијен је непријатељски фронт, разбијен је и поколебан морал код непријатеља, тако да се није могло ни бојати ма какве противнападне акције са овим трупама, бележи почетком септембра 1918. године Милета Продановић, артиљеријски наредник у Шумадијској дивизији, и наставља: – Понедеоник, 3. септембар. Шумадијска дивизија је и овог пута показала пример своје храбрости, па је командант II армије издао своју наредбу за данас, коју смо добили, а која гласи: „…

Субота, 26. мај. Беше се време излепшало, топло сунце грејаше. На фронту мирно, нигде пушке ни топа да се чује… Бејах изашао и сео на један камен стрме литице Пештара… Испод себе, у подножју, посматрах село Бахово; насред села велика школа, чији кров беше испробијан непријатељским хаубичним зрнима; по селу не примећује се нико, све је већ отишло на посао. Из села излазише стока на пашу…

Четвртак, 4. мај. Прошле ноћи предала су се три бугарска војника са фронта код Шупље стене и причају да су их наше тобџије, односно Ковилска група 1. и вод 3. батерије са Ковила страшно потукли. Кажу, „неке нове хаубице“. Из њине чете су имали ових дана око 40 губитака и кажу: „Сада нас можете убити или чините сада са нама шта знате, само кад смо се ми спасили онога чуда од артиљерије“.

Понедеоник, 24. април… Ађутант ми рече: „Милета, ово је наређење за напад сутра, у 7.00 пре подне: Шумадијска дивизија, ојачана са Вардарском дивизијом, сутра у 7.00 изјутра предузима напад на непријатеља на фронту Ветерник – Добро поље – Соко.“

Понедеоник, 3. октобар. Дејствује се силно. Све бела клупчад избијају по гребену самих ровова, а разорна зрна силно падаху по самим рововима. Црни димови избијаху као стубови. Пешачке борбе нема. Око 2.00 по подне добисмо наређење да цео положај три-четири часа по подне што јаче тучемо артиљеријском ватром и у 4.00 по подне да ватру обуставимо, јер ће тада пешадија кренути.

Субота 6. август 1916. По самој мирноћи на бојишту изгледа да се све припрема на велику борбу… Војници бејаху сви у строју заједно са водницима; командир беше на средини испред строја, висок као бор, поносит и горд, величанственог изгледа, никада као сада

Седнем под маслину на самој морској обали и замишљен дуго седим сам. Мисли моје праћене су прошлим ранијим сретним животом у своме завичају, сећам се онога лепога живота, моје дечице, родитеља, жене, брата и сестара, размишљао сам на наше родне равнице, на лепа поља обрасла мирисним цвећем, на лепе долине којима поветарац дуваше, пренео сам у мислима, да сам тамо.

Среда, 30. децембар 1915. Око 11 часова пре подне били смо на брегу изнад Базар Шијака, одакле се угледа Драч са својим пристаништем и градом. Брег окружен са три стране морем, бљешташе се од кућа лепога и жељно очекиваног Драча…

Све се узмутило. Чак се преносе вести да ће се данас, сутра решавати о капитулацији, а и припремало се на пут преко Црне Горе за Скадар. Силна запиткивања упућивана су ми од војника и тражени савети шта ја мислим шта да раде, да ли да се врате кућама и предаду непријатељу или да продуже даље са батеријом ако не буде слома и капитулације

У августу 1915. Србији је запретила нова опасност, рат са Бугарима.

Артиљеријском нареднику Милети М. Продановићу коначно су, почетком 1915. стигле и лепе вести: „Недеља, 25. јануар. Добио сам карту од куће која ме је обрадовала. Снајка је родила ћерку, коју су крстили и дали јој име Олга. Мило ми је било, када је дао Бог да од покојног Здравка имам кога, који ће ми њега представљати и у Олгици гледаћу мога доброга брата, Здравка.

Аранђеловац је половином новембра 1914. године, у доба битака на Колубари, био препун војске и народа, а ту се, како сведочи Милета М. Продановић у свом дневнику, обрео и сам врх војске и државе.

Колубарска или Сувоборска битка најзначајнији је окршај између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дугом више од 200 километара. Окончана је офанзивом Прве армије под командом генерала Живојина Мишића против неупоредиво бројнијег и опремљенијег непријатеља, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Србије.

Дали су ми војника да ми тачно покажу место где је мој брат погинуо. Са мном пође и војник Миленко Браловић, јер је он био ту кад је покојни Здравко погинуо. Њему су дали коња покојног Здравка, пошто је његов коњ био погинуо

Једна од првих битака у Великом рату водила се на Церу, у августу 1914. године. У њој су српске снаге под заповедништвом Степе Степановића однеле победу над аустроугарским јединицама фелдмаршала Оскара Поћорека. Битком на Церу спречена је намера Аустроугарске да на самом почетку војнички сломи и окупира Србију како би потом могла да се окрене против Русије.

Пуцњима у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914. године убијен је аустријски престолонаследник Фердинанд, а Аустроугарска царевина добила повод за давно сањани „продор на Исток“. За атентат је оптужена Србија којој је 23. јула постављен чувени ултиматум. Српска влада састала се у Нишу ради решавања овог тешког питања, будући да је земља тек изашла из балканских ратова, исцрпљена и са великим губицима.