Прочитај ми чланак
Колубарска или Сувоборска битка најзначајнији је окршај између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дугом више од 200 километара. Окончана је офанзивом Прве армије под командом генерала Живојина Мишића против неупоредиво бројнијег и опремљенијег непријатеља, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Србије.
Силна бежанија: Избеглице из западне Србије 1914. године
Заједно са војском повлачио се и народ пред зверствима аустроугарских војника, што је отежало ратовање српске војске. Снежна јесен направила је непроходно блато од путева западне Србије, па се показала као најбољи српски савезник, мада је већина војника била мокра до голе коже јер није било довољно шатора.
ЦРНЕ СЛИКЕ
Милета М. Продановић је у то време добио тежак задатак на који се добровољно пријавио. „Мајор чита заповест – правац одступања. Брине се што нема извиђача пута. Пешачка борба све ближе и ближе чује се. Видећи га забринутог за извлачење дивизиона пошто извиђача нема (сигурно су погрешили правац и скренули другим путом, што је се доцније и утврдило), ја се јавим мајору Лази казавши му да ја знам добро пут, којим дивизион има да прође до одређеног места, Вуконе. Он ми оштро рече врло добро, али промисли да се не вараш у путу, јер за грешку, то јест, ако дивизион скрене погрешним путем, прети му опасност да се не извуче и зароби се, јер се борба води близу. Рекавши ми: „Пази добро, глава ти је у опасности“, нареди ми: „Јаши! Хајде са мном напред!“ Појахасмо, дивизион се крете. Пошто сам знао пут иако је била ноћ, радовао сам се у себи када могу у овако тешким приликама помоћи старешинама. Батерије су се кретале журно.
Српски воиници прелазе Колубару
Среда, 30. октобар. Сваког часа стижу хрђаве вести са нашег левог крила, које води борбу пред Ваљевом и Каменицом. Увече у 8 часова добисмо наређење, да батерија одступи преко Кладнице, Јабучја, код Белог Брода пребаци се преко Колубаре, па преко Лазаревца изађе на Вреочку косу и чека даље наређење… Киша хладна и ситна пада. Ноћ мрачна, ништа се не види. Силна бежанија слегла се свуд око пута, задржата је због пребацивања трупа преко места на Колубари. Око 12 ноћу батерија је пребачена преко моста. Минери чекају код моста да, чим буду наше трупе прошле, баце га у ваздух. Последњи воз из Ваљева одлази. Ваљево је, изгледа, пало.
Очев савет
Света у Чачку много… Прањане је непријатељ већ узео. (Отац) Мико ме увераваше да он нема сумње у коначну нашу победу. Много полаже на истрајност Енглеза, на неисцрпну моћ Руса, на финансијску моћ Француза, али ми ћемо тренутно и претрпити. Саветујући ме да се ништа не бринем за децом, Цвијетом и нама, рече ми: – Само води рачуна о свом здрављу. Ми ћемо овде сачекати пад Чачка, па ћу узети објаву и вратићемо се кући у Прањане. Ја сам журио да се вратим у Команду. Бојао сам се да ми непријатељ не пресече пролаз преко Рудника.
Недеља, 15. новембар. Рано сам са командиром у осматрачници. Напољу снег веје и хладан ветар дуваше. Читали смо извештаје са бојишта са нашег левог крила које води борбу око Љига, Сувобора и на Маљену. Баш беше извештај, како су наши потукли непријатеља на Баћенцу, док уђе командиров посилни Ристовић и рече ми да ме тражи један војник. Дошао беше код мене Антоније Обреновић, војник из X пешадијског пука, који је из Прањана. Питасмо се. Рекох му:
– Причекни да се вратим командиру и кажем му да ћу отићи до топова, па да одемо. Могли би тамо у земуници да се поразговарамо, и да што попијемо. Он ми рече да нема кад: – Дошао сам само часом да те известим и да те упитам за савет. Текну ми мисао, сигурно прети опасност Прањанима. Задржах се са њим. Он ми поче причати да је ноћас дошао један војник из Брајића и каже, да се сада воде борбе на Сувобору. Пољске пекарнице, које су биле у Брајићима, одељене су пре неколико дана. Маљен је пао. Каже ми да је чуо да су моји отишли из Прањана. Рећи ће ми: – Нас доста решило је да напусти команду и да идемо кући. Како нам ти велиш? Рекао сам му да о томе и не мисли, нити пак да ма где о том разговара и да све од тога одврати. Сада је лако изгубити главу. Казао сам му може бити да ће мене командир пустити на неки начин и ако могнем отићи, понећу вам писма и шта вам треба ви поручите кући а о напуштању команде нема ни да помишљате.
Рекох му: – Дођи довече код мене да поседимо; а ако могнем ићи, понеси писма да понесем. Поздрависмо се, он оде, а ја се вратих командиру у осматрачницу. Испричах му вест коју сам добио. Иако нисам имао потребе да толико бринем, јер знам да је отац Мико тамо и све ишто се могне боље он ће и радити, али ме ипак велика брига и бол мори. Видим како се сви без разлике у бежанији муче, а и оставља се имовина непријатељу и мештанима да је пропасте и растурају. Саме сузе на очи ударају ми. Ручати нисам могао, само сам прискривао чашицу са коњаком. Црне слике из бежаније стварале су ми се у мислима. Помислих како ће моји по овој мећави мучити се. Командир, осећајући моју тугу и бол за својима, прекиде ћутање речима: – Милета, знаш строгу наредбу да се сваком без разлике забрањује удаљење ван команде, али ја примам на себе и дозвољавам ти, узми мога коња, отиди кући, види се са својима, договори се и нареди шта имаш и кад свршиш посао врати се. Само се чувај да не паднеш ропства. Отиди, напиши један акт Суду општине прањанске као да те шаљем службеним послом, званично, за пријем коња, које општина има да упути…
Најзначајнији окршај: Колубарска битка
Напишем акт и објаву, однесем командиру и он ми потписа. Снег престао да пада. Реших да сад не идем, јер сам био рекао Антонију да вечерас дође. Одем код учитеља Сима, који је са службом у дивизијском штабу, а штаб је био у Сакуљи. Он написа писмо. Увече дође и Антоније, донесе доста писама и изјутра 16. новембра рано се кренем на коњу. Врло хладно време, борба се чује на целом фронту… Кад је била зора, био сам уз Брезну од Ђурове реке ка кући Терзића, ту стревих један ескадрон коњице. Позади јахаше један официр. Запитах га одакле иду. Рече ми да иду са положаја из Брајића. Били су заштитници целе одступајуће војске са Сувобора. Са непријатељским патролама рече ми да су ноћас имали додира до теочинске општине.
Дечје очи
Уторак, 28. октобар. Силна бежанија пролази, а негде и по два реда кола натоварених са постељним стварима и храном. Одозго на колима мала дечица уплакана очицама гледала су војску. Чисто читајући њихов бол из очију, човеку се срце цепа кад види како се ови малишани муче. Жене и стари људи са старијом децом терали су овце, свиње и говеда, а неки су водили волове или краве запрегнуте у колима са стварима.
Рече ми и то да у овом правцу нема више наше војске, осим оне која је одступила ка Галичу, јер по наређењу наше трупе имају одступити на одбрамбену линију: Гојна Гора, Прањани, Главич, Осоје, Врнчани, Заграђа и Рудник. Ескадрон прође, ја још продужих мало, мислећи се шта да радим: да ли да идем или да се вратим. Помислих на савет командиров, који ми рече када сам пошао, а и сам коњ неће да иде, све нешто застајкује и враћа се. Реших, боље да се вратим. Већ сам био изашао до Терзића куће и свратих код њих да што сазнам о мојима, па да се вратим. Мени узварише вруће ракије, те се мало загријах. Доручковах, а већ два дана ништа нисам могао јести. Они ме известише да су моји сви отишли у Чачак, само је мајка Маца остала код куће у Прањанима. Нисам се смио дуго задржати, журио сам. Полако, по оном метежу од света и комора, стигао сам у 4 часа по подне у Чачак 17. новембра.
Моје сам нашао код куће Максима Кривачића, код Даре – Мико и Цвијета са децом, а Љуба и снајка били су отишли у Пољну. Веома су се обрадовали кад су ме видели, а и мене се бол са срца свали кад њих видех. Све су ми очи биле заводниле од суза од радости. Дечица се весело играху око мене, причајући ми разно којешта. Преноћио сам код њих, посаветовали се да они остану у Чачку и да даље не иду. Испричао сам им велике патње бежаније, нарочито мале деце. Већ и последњи воз из Чачка одлази и Чачак се журно евакуише.
(Вести)
