Среда, 30. децембар 1915. Око 11 часова пре подне били смо на брегу изнад Базар Шијака, одакле се угледа Драч са својим пристаништем и градом. Брег окружен са три стране морем, бљешташе се од кућа лепога и жељно очекиваног Драча… Хране што смо имали, то је све потрошено и овде одмах примисмо по пола кила пексимита, а заклали смо последњег вола и разделили војницима.

Помрли од глади: Српски војници код Драча 1915. године

Цео овај пут до сада прешао сам доста добро, али маса војника, нарочито пешадије, мучила је се за храну много и готово за четири дана нисмо је ни ми примали; и који је иначе био слабуњав, а без хране, скапавао је и остајао у блату, путем умирао од глади и изнурености, које га прате још поласком из Пећи… Од Љеша довде видео сам доста лешева наших војника, који су на путу у блату, поред врзина и по пољу, од глади и изнурености помрли и остали. 

Носили мртвог јунака

Четвртак, 31. децембар. Овог дана умро нам је у нашој батерији војник Драгослав Огњановић из Липовца код Гор. Милановца. И он је од изнурености и глади умро, кога су војници последњег дана путовања просто на рукама носили. Њега смо сахранили у српском гробљу овде у Шијаку, које су 1912. ондашњи борци своје кости оставили. Врло дирљив посмртни говор одржао је рез. капет. Душан Ђурић, при погребу овог нашег за част отаџбине палог од глади војника… Непријатељски аероплани долазаху и бомбардоваху Драч и логоре около, и бацали су цедуље којима су позивали српску војску на предају. Чусмо, да је аустријска војска узела Скадар и продужује кретање ка Љешу. 

ЛЕШЕВИ КРАЈ ПУТА

Четвртак, 14. јануар 1916. године. Овде у Шијаку у логору провели смо све до данас, када смо јутрос рано добили наређење да се кренемо за Валону, а наређено нам је да издвојимо слабе и изнемогле војнике, као и оне који немају обуће, и да исте упутимо у Драч, који ће се укрцати у лађу, а остало људство ићи ће пешке за Валону… Чим смо прошли Шијак, Њ. В. Престолонаследник Александар бејаше изашао аутомобилом са Есад-пашом. Обилази своје војнике. Стајаше и тужног и брижног лица, гледаше своју војску, која врло бедно изгледаше. На његовом лицу виде се још трагови тешке болести, који је се у Љешу разболео и није хтео од своје војске ићи, и ето сада, тек се мало од болести придигао и опоравио, пожурио, да нас види и обиђе, нигде оваког војсковође ни владаоца нема.

Цвет душевне јачине: Остаци српске војске долазе на Крф

Поред њега стајаше Есад-паша, крутуњав, омалена раста, прилично ухрањен, црвен у лицу, малих бркова, а на глави имађаше црвен фес са кићанком. Ми прођосмо, и мало би, па и они вратише се, и одоше за Драч. По доласку нашем до Драча, окренули смо лево поред мора и на самом песку пред Драчем смо примили храну – пексимит и по неколико конзерви, за 12 дана. По пријему хране одмах смо кренули поред мора на југ другом за Кавају. Ово ми је први пут да изблиза видим море…

Петак, 15. јануар. Путовали смо добрим путом до Каваје, а одатле десно преко блатњавих ливада, куда стоји маса људских лешева, наших регрута и заробљеника, који су изнурени по овом блатњавом путу умирали…

Понедеоник, 18. јануар. Око три часа по подне прошли смо лепо и богато село Љубавчу, које лежи у овој плодној равници. Близу ње у брегу налазаше се грчки манастир Светог Ђорђа, где смо се и ми убиваковали и заноћили. Почиње се виђати и јужно воће све више, лимуни, маслине и дивни кипариси, које баш овде засађене око манастира нијаше ветар, да их је дивота погледати. Примећује се, свет мало културнији, види се утицај Грка, чијег живља овде има већ доста.

Понедеоник, 25. јануар. Око 10 часова пре подне прошли смо поред богатог и великог грчког манастира, код кога бејаше у логору италијанска коњица, а мало ниже бејаше дивно турско село са лепом џамијом. Село је богато, јер се виђаше врло лепих и великих кућа. У овом селу свега се има купити само за турски или талијански новац; наш српски новац неће нико ни да види… Војници су изгледали веома жалосни и поцепани и око ватри изгорели и почађавили. Некоме насред леђа шињел прогорео, неки нема до пола рукава, неком шајкача прогорела, па му коса прошла горе, необријан и од дима сав зачадио, мршав и изнурен.

Жалосна и бедна изгледаше наша војска. Дисциплина на маршу бејаше велика и италијански спроводници нашег ешалона понашали су се као да заробљенике спроводе, свакога је у души болело кад ово види. По дивном и уређеном путу преко маслинових шума у 12 часова у подне дошли смо више села Арте, одакле се лепо види Валона, стара варош на брегу са својом старинском тврђавом роман тична изгледа, а нова варош поред мора европског изгледа. У пристаништу много бродова, сви под паром, само се пуше. Све је веома обрадовало када је већ близу крај пута, за који већ жудно очекујемо; жељно је сваки погледао на Валону и бродове, као наду за спасење досадашњих патњи, глади и умора. Скренули смо десно путем за Арту, јер Италијани нису дали пролаз кроз Валону. Од Арте поред мора ситним песком сишли смо на пристаниште Валоне. Ово је најтежи и најзаморнији део пута за све нас на целом овом путовању, јер је снага исцрпљености достигла врхунац, а такође и глад и изнуреност тако, да је се сваки по овом ситном песку од Арте до Валоне једва кретао и чинило му се, да се Валона удаљава…

У четири часа после подне стигли смо у Валону на пристаниште. Иако смо били јако уморни, просто пропадали од умора, сваки је ипак био задовољан и радостан што је већ једном дошао крај њихових патњи и што је јуначки издржао све до сада натчовечанске напоре кроз кршну Црну Гору и Албанију. Брод на који се укрцавамо зове се „Ла Лорен“, а он је један од највећих прекоокеанских путничких бродова, који је сада, за време рата, употребљен као војнички брод и наоружан је са осам маринских великих топова. Када смо се укрцали у брод, мора се човек дивити и унутрашњем дивном намештају брода. Ту су простране и украшене сале, ресторације и кабине; брод беше осветљен, само сија. Сместио сам се у кабину, оставио своје ствари и пожурио у ресторацију, да нађем што за јело и пиће. На улазу у салу ресторације задржа ме војник-стражар, упућујући ме на доњи спрат брода, говорећи ми да овде имају права само наредници, а сви остали имају доле ресторацију. Пошто се мени и оно мало звездица што сам имао у путу скоро све покидало и стражар не даде ми унутра. Залуд сам га ја уверавао. Један Француз, који је тада наишао, видећи да у лепој црној бради и коме је моја појава чинила утисак, одмах ме је лепо позвао да пођем са њим, пљескајући ме по раменима и говорећи стражару нешто француски. Уведе ме у салу, седох на канабе за диван сто, одмах ми он донесе чај, после чаја лепу вечеру и флашицу вина. Дуго је седео са мном и љубазно ми нешто француски причао, узалуд, када га ја нисам разумео…

СМРТ НА ЦИЉУ

Прешавши на Крф изгледао сам ипак добро, свеж и одржао се, а иако сам и ја трпио гладан и мучио се као и остали. Ја сам уз пут кроз Црну Гору и Албанију старао се да учиним гладноме, босом и изнемоглом другу, војнику не гледајући из које је дивизије или одакле је. Сматрао сам га као брата, само кад сам био кадар, да га помогнем и последње парче свога хлеба, пексимита или чега другога, давао сам па и ја по три-четири дана нисам некада имао, али нисам осећао глад, већ душевна храна ми је била и осећао сам се радостан, кад сам некога могао помоћи и то ме је држало па су ми многи по прелазу на Крф, рекли: „Милета, могао би’ још једном преко Албаније прећи.“ Примило је се одмах ново одело и веш, јер су војници били врло поцепани; окупали су се, избријали се и обукли се. Жалосна и бедна изгледала је наша војска, али ови сви војници издржали су све патње и сва искушења и тако да је ова војска што је остала и прешла на Крф заиста цвет душевне јачине…

После неколико дана одмори се мало војска и нахрани и оживе, па увече се чујаше у оближњем логору како свиралица свира, играју војници или чујеш веселу песму. Много је од наших војника, првих дана по доласку, који су били кроз Албанију изнурени, овде на острву Лазарету и Виду помрли. Добисмо наређење да променимо логор и да се улогоримо у селу Мезонги.

(Вести)

Ознаке: Дневник, Милета М. Продановић, Први светски рат.