Прочитај ми чланак
Дали су ми војника да ми тачно покажу место где је мој брат погинуо. Са мном пође и војник Миленко Браловић, јер је он био ту кад је покојни Здравко погинуо. Њему су дали коња покојног Здравка, пошто је његов коњ био погинуо… Око 10 часова пре подне стижемо. Страшну слику рушевине представља село Прњавор: на све стране порушене куће. Када сам био поред цркве, погледам торањ обаљен гранатама. Једна цигла више од ње половине наднела се и стоји, не пада. Станем, погледам ово велико ушорено село, које ми одмах би познато из сна. Прекрстим се и зачудим: „Боже мој, како је ово могуће?“
Даноноћне борбе: Српска пешадија 1914. код Ваљева
МЕСТО ИЗ СНА
То сам свима доцније о том догађају причао. Могао сам и сам потревити место, где је покојни Зале погинуо. Виде се на све стране трагови велике крваве борбе која је била. Школа изгорела, као и много кућа погорелих, гробова по каналима са обе стране пута много, такође и по авлијама и црквеној порти. Дођосмо до раскрснице места где је покојни Зале погинуо. Баш на самом ћошку, један метар од ћошка ка раскрсници од кафане Топузовића још стоји свеж траг крви, која је лила кад је веселник погинуо. Дошло ми је да се и ја убијем. Али, пројури ми мисао на родитеље и децу. Својом смрћу побио бих и њих све. Морам стегнути срце и све издржати баш због њих и помирити се са судбином. Можда му је бог тако рекао и тако је морало бити. Било ми је тешко и претешко. Тешили су ме сви присутни.
Пошто сам се мало повратио, потражио сам његов гроб, где је сахрањен, да бих га бар сахранио у сандук и упалио му свећу на гробу. У близини кафане маса гробова и треба да откопавам редом, док нађем њега. То је врло тешко потревити. Откопасмо неколико гробова, али није он. Стао сам са откопавањем на том месту. Пређем на другу страну пута, који води железничкој станици, где је такође било много гробова. У том дође једна жена и рече ми: – Ја сам твога брата, онога младога наредника, који је погинуо близу кафане Топузовића, сахранила заједно са војником, који је са њим погинуо на истом месту – и одведе ме на место, где их је сахранила позади кафанске штале у башти.
Одмах смо откопали гроб да бих се уверио. У гробу су били сахрањени њих обадвојица. Врло је тешко било познати по лицу, али сам одмах по узрасту и по појасу познао, да је покојни Здравко. Не хтеднем више ни да их вадим, док не купим или начиним сандук. Одем одмах по селу те купим дасака. Поред нас, помогли су ми начинити сандук и војници из ИИ коњичког пука који су ту у селу били. У 3 часа по подне био је сандук готов. Неке жене оданде донеше платна за покров, сашише јастук, донеше цвећа и метнемо тело покојног Здравка у сандук. Приликом вађења тела из раке, где је био сахрањен, испала му је из џепа дуванска кутија по којој сам тачно уверен да је тело његово. Пошто смо покрили платном, заковали смо сандук. Сахранили смо га у раку коју смо ископали. Тако исто и онога сам тело сахранио, гробове окадио, запалио свеће. Приликом сахране искупило се доста мештана, људи, жена и девојака. Окитили су гроб са цвећем. Послужим им понеку ракију за спокој душе његове и у пет часова по подне појашемо коње и кренем у батерију. Увече кад сам дошао, командир ми одобри да јашем коња и идем кући, ради преноса тела покојног Здравка.
Опасна улога
У октобру 1914. Милета Продановић бележи и ово: „Простор који сам ја морао сваког јутра и вечери прећи био је брисан и тучен и за мене је била врло велика опасност ићи по онаквој киши од куршума и артиљеријских зрна, али дужност је налагала, и ја сам, не плашећи се смрти, извршавао свој задатак на опште задовољство својих претпостављених, те је извештај био увек на време послат дивизиону. Видећи командир тешку улогу мога задатка чинио је питање да се овај извештај шаље телефоном, али је командант ипак наредио, да се и даље извештај о раду овако шаље као до сада, јер телефон може да буде врло потребан. Онда ми је командир наредио да сам не идем, већ да поведем по једног војника, те у случају да будем рањен, нађе ми се“.
Позвани на сахрану сина: Милош, отац Милете Продановића са својим Прањанцима
Среда, 13. август. У зору сам већ био на коњу. У 10 часова пре подне под Сувобором у Планиници стревио сам оца Мика, кума попа Боже и Војина. Већ су били извештени о смрти покојног Здравка, па су пошли са колима, да пренесу његово тело. Било ми је много тешко када сам видео оца Мика, али сам срце стегао, видећи њега скрушеног. Одатле сам се вратио да са њима пођем у Прњавор. У Ваљево стигли смо увече.
Четвртак, 14. август. У Ваљеву подигосмо сандук да се начини – плекани унутра, а споља дрвени, пошто металних нема. За то време отац оде у Дивизију, да овери своју објаву. У Дивизији, пак, нису му хтели оверити, пошто имају наређење да ником не дозвољавају пролазити на бојишну зону, док се врши концентрација трупа, а то је најдаље за 20 дана. Саветовали су му да се врати па после „комотно без сметње можеш пренети тело свога сина.“ Отац реши да не иде даље, већ да се вратимо, па ће доцније када се одобри отићи и пренети га, а дотле ће купити и метални сандук за пренос. Из Ваљева у два часа после подне пођемо кући. Пошто је мени командир одобрио да се могу задржати и више дана, то сам и ја пошао кући да бих се видео са мајком Мацом, децом и женом Цвијетом. Они са колима одатле преко Мионице па преко Сувобора, а ја на коњу отишао сам преко Маљена.
Кући сам стигао у 11 часова ноћу. Било ми је тешко тако да сам сав дрхтао. Срце да препукне, али сам се стезао видећи њих све просто побијене. Код куће сам провео три дана. У понедељак 18. августа кренуо сам за Лешницу у батерију…
Недеља 19. октобар. Освиташе ведар и леп дан. Већ испред нас почиње пушкарање. Непријатељ наступа нашим положајима од Сокине кафане. Отвара се борба на целој линији: Цер, Бојић, Јевремовац, Мишар и Орид. То је линија на коју су се наше трупе повукле и утврдиле се. Око Цера пуше се шрапнели, избијају као бела клупчад. Борба се све више развија. Почеше се дејствовати артиљеријом и према нашем фронту, силно, не штедећи муницију, тукли су и обасипали све наше положаје…
Десетковали непријатеља: Српски артиљерци 1914. крећу на положај
Борбе се развијају очајне. Непријатељ напада бесно на целој линији. Густи стрељачки стројеви кретали су се од Китога преко реке Камичка ка нашим положајима. Пешачка борба страховито јака. Наше трупе са својим положајима силно туку непријатеља. Нарочито их руши један наш митраљез, који је у самом подножју прега и стално дејствује и не престаје. Заплеви се раван од њихових палих војника. Непријатељски стрељачки стројеви који су били прешли Камичак повратише се натраг и сјурише се у речно корито одакле јаком пешачком ватром дејствују. Око 11 часова пре подне поче непријатељ дејствовати са артиљеријским тешким оруђима, пласираним негде позади Сокине кафане код Штитара и гађати наше положаје. Сама се земља дрмне од силине експлозије њеног зрна. Са једним метком сруши подигнуту вилу неког Шапчанина у винограду испред наше батерије. Црн стуб дима дизао се као вулкан. Батерија је на истом положају. Свакога дана и ноћи водиле су се јаке борбе. Сви непријатељски напади били су разбијени са великим непријатељским губицима.
ПЛАВИ СЕ РАВАН
Мртви војници су прекрили раван испред нас и ка Шапцу, јер између ватри нису могли, да их изнесу – само се плави раван од њихових шињела. Дани ведри и лепи, а ноћи врло хладне. У пет часова по подне данас 27. октобра добисмо наређење да се са овог положаја одступи под заштитом мрака преко Скупљена, Дебрца, Власенице, Пустог села до Вуконе, где се задржати, и чекати даље наређење. Све нас је чудило за овако нагло и велико наше одступање. Сигурно да код наше војске, која води борбу на Гучеву и Барањи не иде добро. Вероватно да су одступили и нама прети опасност да не будемо одсечени и да не могнемо одступити.
(Вести)
