Понедеоник, 3. октобар. Дејствује се силно. Све бела клупчад избијају по гребену самих ровова, а разорна зрна силно падаху по самим рововима. Црни димови избијаху као стубови. Пешачке борбе нема. Око 2.00 по подне добисмо наређење да цео положај три-четири часа по подне што јаче тучемо артиљеријском ватром и у 4.00 по подне да ватру обуставимо, јер ће тада пешадија кренути.

Претходница пешадији: Српски пољски топ на Кајмакчалану

Дејствовано је силном ватром на целом реону, нарочито на Соколу, све до 4.00 по подне, кад је ватра по наређењу обустављена. Пешадија покуша покрет; на све стране код Сокола почеше пушке, узавреше као год завађене чавке. Сви смо упрли дурбине и обратили највећу пажњу, тако сам се сав предао, чини ми се и дисање обуставио, рад видети резултат нашег рада и исход борбе. Пешачка борба поче да се утишава, и већ у 5.00 по подне потпуно се утиша. Пешаци нису могли нимало да крену, већ су остали у својим рововима.

ДАНАК УМОРУ

Уторак, 4. октобар. Дани су пролазили са уобичајеним дејством. Видело се да је ово мала нада и врло умесна примедба потпуковника Добросава Миленковића. Почиње и ситна киша са снегом. Ја сам се осећао болестан и једва сам се држао на ногама; 15. октобра грејаше сунце, али зубато. Седео сам на осматрачници прислоњен на један велики камен. Одједном, на очи ми се навуче мрак и ухвати ме несвест. Пао сам. Када сам се освестио, био сам скинут под осматрачницу, пружен на леђа, раскопчан и војник ме трљаше водом… Више мене стајаху командир и потпуковник Панта. Хтедох да устанем, али ми они не дадоше; запитаће ме командир: – Можеш ли, Милета, са војником сићи пешке до кујне 5. брдске батерије? А ја ћу наредити да се изађе са коњима, па сиђи у попуњујући део у Доњи Пожар, па се мало одмори.

Заиста, од слабе хране, кише и хладног ветра, сталног ноћног устајања због дејства, изнурило се. 22. октобра отишао сам поново лекару и тада ме је наш лекар др Прокић упутио у болницу, у 1. завојиште, у Суботско. Увече сам тамо задржат; заноћили смо у великом болничком шатору. Било нас је 10-15 војника из разних јединица. Сваки је изгледао хрђаво. Готово целу ноћ нисам могао заспати. Неки се терет на мене навалио. Помислим на моје код куће, како сам од њих далеко овако болестан и доста изнемогао, ко зна шта ће са мном бити, јер све више и више малаксавам. Целе ноћи, пак, кукаше и јаукаше понеки од војника. Изјутра, кренули смо за Костурјан у 2. завојиште. Неке потоварише у кола, а ја не хтеднем на кола, већ сам, полако, пешке.

Омиљен међу колегама: Милета Продановић са официрима

Тамо је лекар био др Јосиф Недок, наш стари пријатељ. Он ме је одмах прегледао, сместио ме са још четворицом у мањи шатор, и рече ми да се ништа не плашим, само је изнуреност… Одмах по моме одласку у болницу, потпоручник Срета Величковић и пријатељ Парађанин умолили су команданта да ме преведе на службу у штаб дивизиона, говорећи му да ми је брат Здравко погинуо и да сам ја сам остао, да би требало ме сачувати. Командант им је обећао и својом наредбом од 29. октобра превео ме на службу у штаб дивизиона. У болници сам се одмах после неколико дана осећао боље. Тако, док сам седео у шатору, одједаред уђе наш ордонанс из штаба дивизиона, донесе ми писмо од потпоручника Сретена, у коме ме он о преводу у штаб извештава и шаље ми флашу вина и кутију колача. Написао сам му писмо и захвалио му се на пажњи и бризи… Готово сваког дана ордонанс ме је обилазио и увек ми од потпоручника Срете, поручника Парађанина и капетана Митровића понешто доносио. Како сам се врло добро осећао, умолио сам др Недоча те ме је пустио из болнице…

Субота, 12. новембар. После два-три дана по моме доласку требало је да се изврши смена неких батерија са положаја и командант нареди ађутанту да се напише за то заповест. Ађутант написа и однесе команданту, који је седео код заложене ватре под тремом цркве. Врати се одмах, љут баци заповест на астал. Није му командант хтео потписати, јер му није написана онако како је он мислио да треба да буде. Говорећи „нека пише сам командант“, изађе ађутант из канцеларије, лупивши вратима. Ордонанси чекаху на ову заповест, јер беше време да се носи.

Знајући да је ово хитно, узмем и напишем заповест за смену тих батерија, а у духу већ добијене заповести. Знао сам улоге и задатке батерија, па обухватајући све како за оне што се скидају, тако и за оне што поседају положај, водио сам рачуна да бојна способност буде осигурана. Кад сам био готов, однесем за потпис команданту који сеђаше са командантом бригаде пуковником Добр. Павловићем. Са заповешћу, понео сам и један извештај телефонски, који треба телефонски послати. Он потписа тај извештај, ја му онда рекох да сам написао заповест за ове батерије и предадох му.

Он чита у себи и видим га задовољног лица. Кад би готов, потписа и запита ме: – Јеси ли ти, Милета, ово писао? Рекох му: – Јесам. – Онда препиши исто овако за операцијски дневник, да се унесе, а ово одмах дај ордонансима нека носе. Чудио се лепој стилизацији и ваљаности писања и каже „као да сам му диктирао у перо“. Одмах за овим после неколико дана, дође наређење из армије да се уцрта један топовски ампласман и пошаље им цртеж. Командант се љућаше, каже: – Како ћу да им цртам, као да ја имам нарочите цртаче? Потпоручник Величковић бејаше ту у канцеларији и рећи ће команданту: – Имаш Милету, све ће он то лепо нацртати, само му реци и дај му размер. Тако и би. Командант оде ради обиласка батерије, а ја узмем цртаће хартије и тушеве, периће и остало што сам донео са собом приликом доласка из батерије. Када је командант дошао, поднео сам му на увиђај и спроводни акт да потпише. Чудио се како сам ја то дивно урадио, просто није веровао. Послали смо то армији, и после неколико дана добисмо акт са приложеним цртежом, који се шаље свима батеријама као циркулар с наређењем да узму копију са приложеног цртежа о топовским апласманима. Командант ће рећи: – Па ово је онај, Милета, твој цртеж! И заиста је и био. Командант је још више обратио пажњу на мене. Мени је било врло лепо, а и ја сам се пак трудио, те сам све што сам год могао учинити, радио само да се све постигне… 

Прва карта од куће

Петак 9. децембар. На велику моју радост добио сам прву карту од мојих од куће из Прањана, у којој ми отац Мико јавља да су код куће сви живи и здрави. Веома сам се обрадовао, одмах сам се друкше осећао, био сам расположенији и веселији. Дани су пролазили и већ нам стиже и Божић. Купили смо прасе, спремили вина, дочекали га и весело пропратили, као и Нову годину. 

АРМУНИКА У БАТЕРИЈИ

Недеља, 8. јануар 1917. Пошто сам свршио посао, кренуо сам се са наредником Јовичићем код мајора Савића на славу, који своје крсно име Светог Јована прославља на положају код Гроздова камена под Пештаром. Хладан ветар дуваше са високих планина испред нас са Ветерника и Голог била. Весела песма праћена свирком армунике чула је се на положају код батерије. У лепо подигнутом шатору искићеном са бршљеном, били су за ручком гости мајорови, где су се весео смех и здравице уз звекет чаша чули, а уз то пратила их је армуника. Када смо се ми појавили, сви су углас викнули: „Добро нам дошли!“ Мајор Воја Савић, који је седео ближе дна софре, скочио је и дочекао нас је, пољубивши се са нама у образ. Честитали смо му славу и ми смо поседали за софу за којом су били и остали мајорови гости, а то су потпоручник Алек. Станојевић, др Веља Јанковић, као и сви наредници и поднаредници из мајорове батерије. Леп је пример поштовања својих млађих и родитељска пажња коју мајор Воја Савић својим подофицирима чини. Мора бити свакоме јасно зашто су рад и послушност у батерији код њега увек најбољи, јер се и са млађима најбоље поступа.

(Вести)

Ознаке: Дневник, Милета М. Продановић, Први светски рат.