Подешавања / Settings

Када је пет навођених НАТО бомби 7. маја 1999. године погодило и разорило кинеску амбасаду у Београду, убивши троје кинеских новинара, Су Ђинхуа, његову супругу Џу Јинг и Шао Јунхуан, тадашњи председник САД, Бил Клинтон, упутио је извињење НР Кини. Незванични извори помињу да најмање једна бомба, а можда и две, нису експлодирале. Да јесу, […]

Када из центра Ваљева кренете према Лелићу и планини Повлен, одмах након преласка преко Колубаре, недалеко од простора на ком се налазила касарна 17. пука, започиње успон на брдо звано Видрак. Видрак нас, очигледно, подсећа на видре које су се, у међувремену, вратиле у околне ваљевске реке. Турци су ово брдо назвали Баир, па је […]

Уколико је улагање у инфраструктуру заиста срж геополитике, како је недавно за „Форин полиси“ изјавила Јута Урпилајнен, комесарка Европске уније задужена за међународна партнерства, онда на пољу те сржи геополитике Брисел за Пекингом каска тачно деценију, јер лане обзнањена иницијатива Европске уније, названа „Global Gateway“ („Глобална капија“), која треба да парира кинеском „Појасу и путу“, […]

Клицаће таблоиди да туђе нећемо чак ни када је наше, а да смо своје одавно уклопили у Бриселски споразум. Са страница ће позивати пролетере свих земаља да се унапреде! Све ће то Европска унија приватизовати!

Када немачки амбасадор каже да признање „Косова“ није неопходно за почетак преговора са Европском унијом, половина српске јавности ту изјаву чита у контексту питања признања Космета за независну албанску државу као коначног услова Брисела.

Русија је барем у Великом рату на делу, без резерве, показала наклоност Србији, пружајући јој кључну војну и материјалну помоћ без обавезе надокнаде, те приморавајући уценом западне савезнике да предузму акцију евакуације њене војске из Албаније.

Још пре око четврт века, Србијом су јурили супербрзи, модерни возови. Додуше, њихов технолошки размах био је политички ограничен, па су се, уместо пругама, залетали искључиво ТВ таласима и екранима телевизора. Уместо путника, возали су гледаоце најдаље до бирачког места.

Проблем није (само) у уклањању Утиска, већ сам систем, који је мутирао, из онога што називамо европском политиком Србије

Срби о Албанцима знају премало. Незнањем и необавештеношћу нећемо стићи нигде у судару са народом од чије нам мафијашко-политичке олигархије прети највећа опасност. Када сте, уосталом, последњи пут нешто прочитали о катедри за албанологију у Београду?

Немогуће је иза нешто мало преосталих тенкова и Путинове посете сакрити чињеницу да проевропска Србија, несамостална, полатиничена, израубована и територијално саката, споља неодољиво подсећа на себе из доба окупација у светским ратовима.

Петооктобарци су обећавали бољи живот, привредни препород, „демократизацију“ као предуслов опстанка СР Југославије и мирног останка Косова и Метохије у њеном саставу, те улазак у Европски савез. У свему су слагали, али проблем је што Србија још увек без организоване алтернативе живи њихову лаж изведену са дебелим предумишљајем.

„Утисак недеље“ и његова ауторка постали су плен Србије каквој су знатно допринели, не повлачећи границу између прокламованих (људска права, слобода медија…) и стварних европских вредности, односно голе диктатуре колоплета корпоративних и политичких интереса.

Република Српска Милорада Додика изборила је право на рационалне аргументе и то је до сада његов највећи политички домет. Зато је Валентин Инцко уочи сутрашњег шкотског референдума пожурио да каже како ентитети БиХ немају право на отцепљење, а „аналитичари“ у служби ЕУ, САД и НАТО једногласно су заграјали да се отцепљење Српске не може догодити без рата, поново промовишући старешинство силе над разумом и правом.

Ако приближавање Бриселу значи да држава више није неутрална, како то тврди немачки амбасадор, произилази да власт у Београду наставком европског пута крши резолуцију Народне скупштине и обмањује грађане.

Бити добровољац у нашем народу некада је била част, а од јесени биће кривично дело. Добровољац се борио за српску ствар, која је увек подразумевала слободу. Његов мотив био је романтичарски, али су страдања и доприноси били врло стварни.

Другим речима, чисто и слатко воће којим Срби хране свиње све је скупље како одмичете истоком.

Након руске забране увоза воћа и поврћа из Европске уније (ЕУ) и Сједињених Америчких Држава (САД), као одговора на санкције западних земаља, у провинцији Хејлунгђанг, на североистоку Кине, ничу логистички центри и контролне царинске зоне, које за циљ имају директан извоз ових намирница у Русију.

Настрано извештавајући о трагедији једне девојчице и њене породице, они који нас по потреби тиража, власника у иностранству и импулса Брисела убеђују да истовремено напредујемо и назадујемо, кад-како,успели су пуцњима у леђа емоција да одврну привремени друштвени вентил, неопходан за смањењетренутног стреса нације. Бубњеви одмазде и смртне казне нису део европских вредности, али су згодна тактичка алатка за пражњење беса социјално и економски укопаних на европском путу.

Свака сличност са Србијом и њеним историјским искуством у оба светска рата више је него очигледна и у поенти ове приче – разочаравајућа. Јер, Србија 2014. приређује не више од морално-политичког парастоса себи из 1914. године.

Друштвено-политички талог, ситносопственички седимент нације, на површину измилео ерозијом образа и знања, државу сапиње у координате властитих џепних визија.