Прочитај ми чланак
(Бранко Жујовић)
Ако приближавање Бриселу значи да држава више није неутрална, како то тврди немачки амбасадор, произилази да власт у Београду наставком европског пута крши резолуцију Народне скупштине и обмањује грађане.
Неутралност Србије, утврђена одговарајућом скупштинском резолуцијом, није само одређивала геополитичку позицију земље између евроатлантских сила и Русије током протеклих седам година. Она је била и врло снажан аргумент српске политике на унутрашњем плану. Неутралност земље истицана је као лајтмотив деловања сваке владе. Била је озбиљан залог за добијање гласова грађана и освајање власти.
Неутралност Србије, проглашена 26. децембра 2007. године, надживела је крилатице за једнократну изборну употребу, као што су биле „и Европа и Косово“ или „и Русија и Европа“. Па ипак, сведоци смо почетка нелегалног истека њеног рока употребе.
Ако је веровати немачком посланику у Београду Хајнцу Вилхелму, а немачким амбасадорима увек треба веровати, Србија више није неутрална земља. Она се одлучила за европски пут и изабрала да буде чланица Европске уније.
Вилхелм, чије презиме у датом контексту непријатно одзвања Србијом сто година након Првог и безмало седамдесет година након Другог светског рата, каже да се Београд налази у преговарачком процесу, да се одлучио и изабрао да буде члан Европске уније.
Пут Србије у Европску унију има врло споран легитимитет, о чему сам писао и говорио прошле недеље. Легалитет нема никакав. Уколико ме сећање не вара, Народна скупштина је војну неутралност Србије прогласила због укупне улоге НАТО пакта на Косову и Метохији. У резолуцији Народне скупштине недвосмислено пише да Србија остаје неутрална у односу на постојеће војне савезе до расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.
Референдума није било у вези кандидатуре Србије, а сада видимо да такво, најдемократскије и уосталом неопходно изјашњавање грађана, није неопходно ни у случају српске неутралности. Довољна је реч немачког амбасадора или једног од посланика Нове странке Зорана Живковића, који каже да ту нема о чему да се прича, да треба заборавити Русију и да је Србија на западу.
Довољан је, уосталом, увид у Бриселски споразум или изјаве највиших српских званичника, па видети да Устав Србије и резолуције њене Народне скупштине итекако јесу подложне вољи страних центара моћи, уместо вољи грађана Србије.
Да новинари имају политичку моћ, од државног врха тражио бих две ствари: да самосталан тим економиста и политиколога утврди или макар поуздано процени општи платни биланс Србије са Европском унијом од 2000. године до данас и да се, након тога, поводом претприступног пута Србије у Европску унију распише референдум са врло јасним питањем.
Одустајање од Устава, народне воље и сутра од неких успешних приватизација за рачун Брисела, Србију ће свести на употребни, морални и интелектуални ниво Нове странке и њеног лидера или пуки хир немачког, британског или америчког амбасадора.
Ако тако буде, Београд треба да укине демократски устав, документе Народне скупштине и све релевантне изразе воље народа. Треба да настави да се игра демократије на изборима на којима су страначка врбовка малог броја грађана – углавном чланова партија и нешто мало принадлежности врхунски домет унутрашње, а геополитички мазохизам спољне политике. Такав Београд Бриселу ће бити најмилији, а ионако изгледа да од Брисела у Србији нема важнијег града ни закона.
Спорна српска неутралност
Да ли земља која се налази у процесу придруживања Европској унији може да остане неутрална по питању кризе у Украјини? Званични Београд покушава управо то, али немачки амбасадор мисли другачије.
Политичко надмудривање између Србије и Европске уније се наставља. Европска унија све чешће позива Србију да се прикључи заједничком ставу ЕУ, и на тај начин и она уведе санкције Русији због украјинске кризе. Србија се при томе углавном служила оправдањем како она није пуноправна чланица и да је стога и не обавезују одлуке које се доносе у Бриселу. Углавном су то биле формулације да је Србија несврстана, пардон неутрална, и да стога неће уводити санкције Русији.
То је донекле био и повод да немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм каже српским медијима: „Не бих рекао да је Србија неутрална. Србија се налази у преговарачком процесу о чланству у ЕУ. Ваша држава се одлучила за европски пут и изабрала је да буде чланица ЕУ… а од земље кандидата и земље које преговара очекује се да подржава политичке одлуке које доноси ЕУ“, казао је немачки амбасадор.
Сличан став је изнео и шеф делегације Европске уније у Србији Мајкл Девенпорт, који је изјавио „да ЕУ има спољнополитичке циљеве и очекује од земаља које желе да постану њени чланови да усвоје те циљеве као своје“.
Очекивања од Србије
„Мислим да су све те изјаве европских дипломата покушај да се стави тачка на дискусију око неутралности Србије поводом украјинске кризе“, оцењује за ДW професор Факултета политичких наука Предраг Симић. „То значи да се од Србије очекује да се све више усаглашава са неком прокламованом спољном политиком ЕУ и чини ми се да се од ње очекује да то ради и приликом гласања у Уједињеним нацијама, сматра Симић. Ту не постоје нека прецизна правила, али то је нешто што се очекује од земље кандидата за чланство у ЕУ“, напомиње Симић.
Српски изговори
Србија је од почетка украјинске кризе углавном употребљава формулацију да она није пуноправна чланица ЕУ и да је стога ни не обавезују спољнополитичке одлуке ЕУ. Предраг Симић сматра да то ипак није добар изговор. „Србија као кандидат мора себе да представи као одговорну европску земљу која следи политику организације којој жели да припада. Јер, ту се не оцењује само да ли Србија мора или не мора нешто да уради у формално-правном смислу. И то без обзира на то што ће то бити једносмерне одлуке, јер док не постане члан ЕУ Србија неће моћи да утиче на ту политику, па чак и у питањима која су за њу изузетно деликатна попут односа са Русијом“, каже Симић.
„У дипломатији је сваки изговор који даје резултате – добар“, напомиње Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику. „Међутим, украјинска криза је нешто што је заиста уздрмало међународне односе и уколико тамошњи мировни покушаји добију тенденцију смиривања, онда би се вероватно и смањила та врста притиска на Србију. Морамо при том напоменути да санкције нису поздрављене ни међу многим чланицама ЕУ, с обзиром на економску кризу и привредне везе многих земаља и Русије“, подсећа Јоксимовић.
Нова динамика евроинтеграција
Будућност земаља Балкана је у ЕУ. Две земље, Словенија и Хрватска, већ су у Унији, а иако конкретних термина уласка наредних за сада нема, Немачка поручује да „стоји иза обећања“ о европској перспективи региона. (28.08.2014)
То је уосталом такође био један од изговора Србије – да је питање санкција Русији пре свега питање српске економије, која је у многим сегментима веома зависна од Русије.
Дуга толеранција неутралности?
Професор Симић ипак сматра да ће се та неутрална позиција Србије доста дуго толерисати, јер Србија једноставно још доста дуго неће постати чланица Уније. „Порука коју је Брисел послао са свим недоумицама око избора комесара за проширење говори да се то неће скоро догодити. Постоји стога осећај да су те земље препуштене саме себи и оне се, трагајући за инвеститорима и тржиштима, окрећу не само Русији, него и Кини, арапским шеицима, а о томе сведочи и све веће економско присуство Турске у региону. То онда Србију ставља у позицију да бира између става Брисела и оних земаља од којих се очекује да попуне ону празнину коју оставља Европска унија“, наводи Симић.
Западни Балкан је можда једно од последњих искушења Европске уније, сматра Александра Јоксимовић. Чини ми се да ће стога ЕУ ипак и даље са високом сензибилношћу бавити тим простором. То можда неће убрзати процес проширења Европске уније, али ће свакако неки капацитети морати да буду ангажовани.
Професор Симић са друге стране примећује да је у случају такозване српске неутралности тешко рећи ко је ту у праву, Србија или ЕУ. Једноставно, не може се дати ниједан егзактан одговор на нешто што је политичко питање, а оно се тиче како односа ЕУ и Русије, тако и односа Србије према Европској унији, али и Русији. „Ту само можемо да посматрамо да ли ће се Србија усаглашавати са политиком Европске уније, и да након тога покушамо да извлачимо неке закључке“, примећује Симић.
(Дојче веле)
