Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Настрано извештавајући о трагедији једне девојчице и њене породице, они који нас по потреби тиража, власника у иностранству и импулса Брисела убеђују да истовремено напредујемо и назадујемо, кад-како,успели су пуцњима у леђа емоција да одврну привремени друштвени вентил, неопходан за смањењетренутног стреса нације. Бубњеви одмазде и смртне казне нису део европских вредности, али су згодна тактичка алатка за пражњење беса социјално и економски укопаних на европском путу.
Одмах да кажем: за убицу девојчице, која је ишла у исту основну школу као моја ћерка, као грађанин и отац, очекујем најстрожу законску казну. Као грађанин, нисам срећан што један министар српске владе каже да му је жао што је смртна казна укинута, а други дода да је убица заслужио онако, ђутуре, једно тридесет, четрдесет година робије. Зар је министарски портфељ постао тезга за лицитирање казном? И зар баш све у Србији треба да буде, ако не подређено и повређено, а оно барем зачињено Европском унијом?
Реч је дочим о др Небојши Стефановићу и његовој изјави да је његов лични суд у овом случају, у ствари, његов лични осећај и да му је жао што је Србија укинула смртну казну. Стефановић рече и да српско друштво није спремно за тековине ЕУ, као што је укидање смртне казне. Да постоји политички полиграф, министар би пао.
Србија се није одрекла смртне казне због Европске уније. Узгред, у Европској унији, односно Холандији, партија педофила је уредно регистрована још 2006. године. Тамо се већ дуго и у праву и у медицини смењују вредности и параметри, па узимање Европске уније за аргумент није увек пробитачно.
Ствар је у нечему што министар није поменуо. Трагедија, која се догодила недавно у Бајмоку, открила је, ненадано,трагичан пресек стања српског друштва пред вратима Европске уније. Показало се да претприступна, такозвана европска Србија, није урушена само у таблоидну стварност, него да се одавно скљокала у црну хронику те стварности.Србија хипервентилира кроз црне хронике таблоида.
Настрано извештавајући о трагедији једне девојчице и њене породице, они који нас по потреби тиража, власника у иностранству и импулса Брисела убеђују да истовремено напредујемо и назадујемо, кад-како, успели су пуцњима у леђа емоција да одврну привремени друштвени вентил, неопходан за смањење тренутног стреса нације. Бубњеви одмазде и смртне казне нису део европских вредности, али су згодна тактичка алатка за пражњење беса социјално и економски укопаних на европском путу.
Од медијског гранатирања најнижих емоција и порива, протеклих дана и недеља, нисмо имали прилику да чујемо ни један здраворазумски предлог. Медији нису пренели ништа уравнотежено и сувисло о томе шта заиста може да се уради, како би друштво поремећене личности на време препознало и у највећој могућој мери спречило злочине.
Напротив, трагедију породице и пријатеља жртве „новинари“ и „уредници“ деградирали су на ниво информативнесапунице. Продрли су у собе, покућство, креденце, полице, породичне односе, комшилук и оставе. Узимали су изјаве по дневним собама, над одром, за време опела, у дворишту и по суседству. Чешљали су и објављивали трачеве без пардона и новинарског кодекса. Сузе су текле онлајн. Вриштало се и давило у насловима. Као никада до сада имали смо, безмало, пренос трагедије уживо. Исто се, немилосрдно и нехумано, поступало и са родбином убице.
Све то задирање у најтананије поре приватности и достојанства читалачку масу начинило је виртуелним, дакако непостојећим, пријатељем породице која је доживела највећу овоземљаску трагедију. Та лажна, једносмерна парадруштвена мрежа на релацији читаоци – чланак – породица, која постоји само у медијима, успела је да окупи критичну масу.
Читали смо изјаве стручњака опште праксе који су говорили исто оно што би рекао сваки трезвен сељак са Каленић пијаце: да је убица садиста и да би сигурно постао нови Џек Трбосек. Није било задршке, темељног новинарског поступка утврђивања чињеница и продирања у причу. Није било анализе. Инсистирало се на површности и распламсавању, а не на кључним детаљима. Баш као што се ради и у државној политици, здравству, школству, јавним предузећима или било где друго.
Грађанина који то јесте сиров опис убиства не занима. Занимају га узроци који младог човека начине убицом. Занимају га реакције институција, занима га држава. Грађанин који то јесте, размишља и креће се у оквирима устава и закона.
Уместо грађана који саосећају, медијском прерадом добили смо гомилу која мрзи. Њена раздражљивост потхрањивана је хорором као новим новинарским жанром. Част српског новинарства достојанством у професији сачувала је једино Политика. Коме је, уосталом, било потребно преношење изјаве малолетника, уз навођење његовог пуног имена и презимена, вршњака убијене девојчице, који је рекао да би убицу требало мучити у затвору и да је заслужио најгоре патње?
Експлозија гнева нације због трагедије девојчице из Суботице и њене породице ће проћи. Остаће чињеница да српске институције не поштују свој устав са другим безбројним проблемима који опхрвају Београд. Хиљаду смртних казни ту не помаже. Ту помаже једино успостављање система, чијем одсуству смо сведочили јуче, када су позивали добровољце да бране Шабац и Обреновац од воде и данас, када се хорски захтева враћање смртне казне као универзалног лека за друштвене болести Србије.
Док је таблоидна српска штампа врвела од монструма, гротескних описа убиства, олако изречених изјава („Ухапшени се није кајао, знамо то јер је мирно секао месо.“) и интервјуа изнад одра, требало је читати матично издање листа који је предњачио у распламсавању поменутих страсти. Тај лист, иначе, не преза и од горих аргумената када треба завршити неки европски посао у Београду, а врло често против Русије или званичника који нису или могу да не буду по мери Брисела.
Елем, матични лист овог „нашег“ листа објавио је врло трезвено и рационалнпо да бројне земље ЕУ изузимају своје фирме из санкција које би требало да погоде руске компаније, банке и председника Владимира Путина, док Немачка то не чини, постављајући питање јесу ли Немци поново испали будале. Одговорићу вам ја: нису баш оволике.
