Прочитај ми чланак
(Бранко Жујовић)
Немогуће је иза нешто мало преосталих тенкова и Путинове посете сакрити чињеницу да проевропска Србија, несамостална, полатиничена, израубована и територијално саката, споља неодољиво подсећа на себе из доба окупација у светским ратовима.
Иако би у контексту посете Владимира Путина Београду ове недеље требало говорити о Другом светском рату и ослобођењу Београда, овај коментар започећу Србији тако својственим парадоксом. Одредница „Војска Краљевине Србије“, сто година након избијања Првог светског рата, на Википедији има кратак садржај, примерен уџбенику за крај основног образовања. Осим на српском језику, нема је ни на једном другом. Све то напомињем у светлу прошлонедељне вести о постојању параинформатичке дивизије ботова, задужене за интернетску герилу коментарисања и „лајковања“ страначки подобних објава.
Мени је то подједнако тужно, као чињеница да је Београд све до ове недеље имао само Споменик захвалности Француској, која му је уредно наплатила сваки метак испоручен током Првог светског рата, сваку цокулу, шињел и опасач, чак и последњи ремник за пушку, те литар горива за бродове. Каснију експлоатацију ресурса и привилегованост француских компанија да не помињем.
Са друге стране, Николај Други Романов, чији је споменик Београд конано добио и који је приморао ту исту Француску да помогне нашој војсци, па макар и уз поменуто рачуноводство, није нам наплатио ништа. А испоручио нам је огромну помоћ приде, о чему се у српској историографији из неког разлога нерадо говори.
Путин, дакле, долази у државу заглибљену у небојене историјске и политичке парадоксе. Иако демографски десеткована, Србија је за главну преокупацију имала организовање параде хомосексуалних екстремиста. Привредне недаће она отклања убрзаним задуживањем и одбијањем повећања извоза прехрамбених производа, поштујући наводно европске норме у којима је тржиште светиња, а које не важе једино за њу.
На војној паради ће приказати опрему и наоружање претекло од општег евроатлантског кресања потенцијала наше војске. Док је оптужују за претерану посвећеност традицијама, Србија већ деценијама нема функционалан Народни музеј, а и преостале установе културе су јој у јадном стању и тако у недоглед.
Уосталом, Србија је из европске фазе косметског (и Европа и Косово) прешла у убрзану фазу руског парадокса (и Европа и Русија). Бивало је у Србији и раније истоветних замајавања парадоксима. Заклињање у Косово и Метохију као демократско, а не геополитичко питање. Затим, наводна подршка Европског савеза Државној Заједници Србија и Црна Гора (два колосека). Ту је и мит о енормном новцу, који је Брисел тобоже био припремио за будући „демократски“ Београд, уочи петооктобарске револуције.
Зар мултиетничка Југославија није разбијена на етнички чисте државице, изузимајући Србију без Космета, управо у име европског принципа мултиетничности, мултиконфесионалности и мултикултуралности? Зар се у етнички очишћеној Хрватској, која је чланица Европског савеза, данас не приређују јавна разбијања ћириличких натписа мацолама, уз колективну екстазу виђену само још на ноћним скуповима Национал-социјалистичке партије? Зар знамења хрватских нациста (усташа) не красе сва одморишта дуж ауто-путева, тргове и улице европске Хрватске?
Поменути српски парадокси служе толико очигледно за куповину времена, да на ту околност заправо нико не обраћа пажњу. Они садрже притајену наду народа да власт ипак има неки генијалан план за сам крај, неког кеца у рукаву, тројку у последњим секундама, која ће на крају да потре нелогичност општег парадокса којем је сам народ до лудила изложен.
Са друге стране, власт негује и умножава парадоксе, приказујући их као властиту политичку мудрост равнотеже. Употребна вредност парадокса траје док се енергија и имовина народа не потроше, а онда следи акт свршеног чина. Такозвана неминовност пристајања на Бриселски споразум класичан је пример косметског парадокса европске политике Србије.
Ипак, уочи сутрашње војне параде у Београду, којој се упркос свему ипак радујем, јер на њој нико неће вређати никога, није могуће заташкати крунски парадокс епохе у којој живимо. Иза нешто мало преосталих тенкова и Путинове посете није могуће, наиме, сакрити чињеницу да проевропска Србија, несамостална, полатиничена, израубована и територијално саката, споља неодољиво подсећа на себе из доба окупација у светским ратовима. Остаје да видимо како ће Путин реаговати када у Београду утихне стројеви корак и уследи акт свршеног чина у руском парадоксу европске политике Београда.
