Јасно је да предлог закона о доборовљцима неће бити примењиван ретроактивно, али ће прекомандовањем добровољаца у псе рата покушати да баци ново светло на стару народну добровољачку институцију. Ево због чега то не би требало да се дозволи…

Током викенда слушао сам на телевизијској станици „Раша тудеј“ изјаве француских добровољаца у редовима војске Новорусије. Млади војни инструктор рекао је да се бори за нову Европу, а колега му је додао да, парафразирам, у правном смислу нема проблем са Француском, јер он није ни џихадиста ни плаћеник.

Читава ова гунгула око српских добровољаца, који ће словом закона ускоро бити прекомандовани у псе рата, дочекала ме је, признајем, неспремног. Потичем, наиме, из породице чији су чланови већ 1804. године са Корита, из Старе Србије, са границе данашње Црне Горе, отишли као добровољци у Шумадију, доносећи Карађорђевим устаницима знатну материјалну помоћ.

Та добро посведочена чињеница у потпуном је логичком неспоразуму са предлогом новог закона о добровољцима. Закон, наиме, жели да изједначи стару, народну институцију српског добровољачког покрета са верским екстремистима и плаћеним убицама. Јасно је да предлог закона о доборовљцима неће бити примењиван ретроактивно, али ће прекомандовањем добровољаца у псе рата покушати да баци ново светло на стару, народну добровољачку институцију.

Карађорђеви морнари

Бити добровољац у нашем народу некада је била част, а од јесени биће кривично дело. Добровољац се борио за српску ствар, која је увек подразумевала слободу. Његов мотив био је романтичарски, али су страдања и доприноси били врло стварни.

Одбрана нејачи, Православне вере и Српства, стицање националне слободе, част и уједињење данас више нису релевантни мотиви. Први пут у нашој историји озваничено је да је за живот довољно бити подређен ономе који се сматра јачим. Уз то, очекује се и солидна доза мазохистичког дивљења подређености. Да је заиста тако, данас не би имао код да усвоји овако будаласт закон, али пођимо редом.

У Првом српском устанку борио се Зека Буљубаша, са својим голаћима. Бећари Јована Глигоријевића, како му је било име, голаћи из старе Херцеговине сви од реда, што значи да нису имали никакав иметак, а камоли онај плаћенички, изгинули су 1813. године. Када им је нестало џебане, управо муниције, сабљама и ножевима извршили су јуриш на знатно бројније Турке и отишли у легенду.

Лошије од њих прошао је Гавра Једнооки, буљубаша ког су по Карађорђевом наређењу убили сами устаници, јер није хтео неком паши да врати заплењеног коња. Кажу да је Карађорђе, раније и сам добровољац у фрајкорима, до краја живота оплакивао овог добровољца и јунака, чија је смрт другима послужила за пример да се обуздају, поштују власт државе у настајању и не јогуне се преко подношљиве мере.

Уз то, ми данас ни не знамо да је Карађорђев поход на Сјеницу и Нови Пазар 1809. године помогао и мали добровољачки одред бокељских морнара, односно такозвана Јокова чета, о чему више може да се прочита у делу Васка Костића „Подвизи Бокеља ван Боке“.

Од августа 1848. до пролећа следеће године, добровољци из Кнежевине Србије, под командом Стевана Книћанина, помагали су Србима у Војводству Србија и Тамишки Банат, северно од Саве и Дунава, да одбране своја права. По повратку, Книћанин је добио чин војводе, који је до тада имао само Тома Вучић Перишић. Истини за вољу, кажу да је овај витез Крста Марије Терезије пред смрт од аустријског цара Франца Јозефа Првог добио две хиљаде дуката за лечење.

Руски цар исплатио српски дуг

Већ у следећим ратовима, у Србију је нагрнула маса руских добровољаца. Треба читати шта је Фјодор Михаилович Достојевски написао о њиховим мотивима и његова оштроумна опажања сравнити са предложеним законским решењем. Закон који очекујемо, уверава нас да је други руски класик, Лав Николајевич Толстој, потпуно погрешно описао грофа Алексија Кириловича Вронског и сугерише да је Николај Николајевич Рајевски, његов књижевни двојник, био тек плаћеник и авантуриста.

У српском односу према Русији кроз историју било је, уосталом, пуно од хистерије детета, које удара мајку због тога што тренутно не може да му купи бомбоне, како би имало за вечеру. Јер, Србија је баш 1876. године у Русији подигла замашан кредит, како би предупредила ратне напоре. Отплате није било све до 1880. године, бележи у једном од написа мр Радован Калабић, када је дуг због камата порастао на 1.106.823 динара.

За то време, био је то огроман новац. Целокупан српски дуг у то време износио је око 3.300.000 динара. Ту на сцену ступа један добровољац. Руски цар Александар Други добровољно је, личним средствима, намирио дуг Београда према његовој држави, водећи га у империјалном књиговодству као поклон Србији.

Ђузепе Бродано, гарибалдинац на Дрини

Кажу да је српској кнежевини тада у помоћ притекло око 15 хиљада добровољаца, највише наравно из Русије, затим из Црне Горе и других српских крајева, али је било и Италијана, Грка, чак и Енглеза, Холанђана и Немаца.

Међу њима био је и син Вука Стефановића Караџића, руски потпуковник Димитрије Караџић, као и његов седамнаестогодишњи сестрић, руски кадет Јанко Вукомановић, син професора Алексе Вукомановића и Мине Караџић, Вукове ћерке.

У српско-руски рат добровољно су пошла и браћа Евгеније и Павел, односно Павле Штурм, који ће касније постати легендарни командант Треће српске армије и војвода Српске војске. Шта тек рећи за Холанђанку Јохани Меркус, која се тада такође борила добровољно за српску ствар и коју је Ђура Јакшићопевак као нашу Јованку Орлеанку?

Потом, ту је и сјајни Ђузепе Бродано, адвокат и истински Европљанин из Болоње, који није могао мирно да чита вести о зверствима Турака на Балкану. Дошао је у Србију да се бори за њену слободу и Европу. Кажу да је зборно место страних добровољаца било у селу Бадовинцима, које је постало мали ратни Вавилон. После војевања у Србији, Бродано је написао и објавио књигу „Гарибалдинци на Дрини“.

Мало је познато да је добровољац у српској војсци тог доба био и буњевачки родољуб и српски патриота, новинар Драгутин Калор Милодановић. Он је, побегавши из Аустро-Угарске где му је претило хапшење, учествовао у ослобађању Ниша и први је српски официр који је, до душе накратко, био дошао до Косова. Касније се запослио у српским поштама, прешао у Православље, сарађивао је са многим београдским листовима и извештавао српску владу о писању мађарских листова. Умро је млад и сахрањен на старом гробљу код Маркове цркве у Београду.

Плејаду младих и образованих Срба у српско-турском рату предводио је новинар Пера Тодоровић. Потоњи српски краљ Петар Први Карађорђевић предводио је добровољце у Босанско-херцеговачком устанку. Истини за вољу, мало је ратовао и у Легији странаца.

У Балканским ратовима и Првом светском рату, Херцеговци, Босанци, Бокељи и остали Срби из прека допутовали су чак из Америке да се боре за Србију. Волео бих да видим који би од данашњих српских партијаша оставио страначку фотељицу у јавном предузећу или било ком другом загушљивом државном надлештву и бесплатно отишао до амбуланте да макар да крв.

Бројни добровољци изгинули су у данашњој Македонији, борећи се против Турака и бугарашких јединица уочи балканских ратова. Затим, ту су и они који су у великом броју из Аустро-Угарске 1914. године и касније пребегли да се боре на страни Србије. Међу њима су и на Солунском фронту били и Албанци Есад Паше Топтанија, пријатеља и савезника Србије.

Ништа мање храбри нису били ни козаци, избегли од Октобарске револуције у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Они су 1928. године нашу границу према Албанији бранили од упада албанских банди као да је њихова рођена земља у питању. Тада је погинуло је двадесет руских козака – добровољаца. Сахрањени су у Мурину.

У Другом светском рату, „добровољци“ Димитрија Љотића нису се прославили. Понашали су се добрим делом срамно, убијали су антифашисте и сопствене цивиле. У свему су опонашали нацистичке узоре, што је српској огромној већини ишло на живце, иако је међу њима било заиста сјајних људи.

Шта Николић не би требало да потпише?

Да се не заборави, окупирана, стрељана, опљачкана и спаљена Недићева Србија није хтела да пошаље војнике на Источни фронт. Добровољаца међу Србима, чак и онима који су носили униформе Српске државне страже или Љотићевих јединица, за рат против Руса није било.

У процесу разбијања СФРЈ, добровољци из Русије, Србије, Црне Горе, Бугарске и других земаља бранили су српске области у данашњој Хрватској и БиХ. Међу њима је био и садашњи председник Србије, који треба да потпише закон којим ће добровољци бити изједначени са поменутим белосветским хохштаплерима и злочинцима.

Већ сам написао да верујем да је Николић за добровољачко учешће у Антину зарадио онолико колико је тамо убијао, како су га раније лажно оптуживали. Закон који буде потписивао требало би јасно да разлучи одговорност фанатика и паса рата од историјске, етичке и родољубиве димензије народног добровољачког покрета. У супротном, и последње огледало у његовој резиденцији постаће сувишно.

(Глас Русије – Бранко Жујовић)

Ознаке: Бранко Жујовић, пси, рата, српски добровољци, српски закон