Прочитај ми чланак
Ко је Србији протеклих деценија бранио да на националном нивоу, уз гаранције и подстицаје, организује масован извоз хране у Русију, па ако хоћете и ЕУ, уместо тренутно актуелног, накупачко-стихијског модела? Другим речима, чисто и слатко воће којим Срби хране свиње све је скупље како одмичете истоком
Данило Спасић је човек који је створио, донедавно моћну, суботичку млекарску индустрију. Моћну, разуме се, у оквирима Србије, доказавши да и делимично приватизована кућа, уз адекватна залагања и знања, може капиталистички ефикасно да послује.
Пре неколико година, тада већ у пензији, испричао ми је да је, као млад директор са врућим пословно-политичким кромпиром у рукама, позвао неколицину предавача са једног од економских факултета. Циљ му је био да сачини својеврсан конзилијум експерата, како би се детаљно сагледале могућности.
На првом радном састанку, по добијеној теми, група универзитетских професора изашла је са програмом унапређења млекаре. Предложили су Спасићу да „једно пола године“ не плаћа обавезе, ни добављачима ни држави, па да после виде шта даље. Разуме се, захвалио им се на сарадњи.
Овај пример помињем због тога што сликовито говори о узроцима незавидне позиције у којој Србија тавори. Знати ову причу, а окривити прихватање болоњског процеса за све актуелне рупе српског образовања, прилично је погрешно и неодговорно. У Србији је знатно пре распада Југославије успостављена критична маса интелектуалне иморалне импотенције.
Врло слично је данас са питањем извоза српског воћа, поврћа и меса у Русију. Европска унија најновије уцене на рачун српског прехрамбеног извоза у Русију, није испоставила зато што је Брисел јак, како се нама представља, већ због тога што је Београд преслаб.
Ко је Србији протеклих деценија бранио да на националном нивоу, уз гаранције и подстицаје, организује масован извоз хране у Русију, па ако хоћете и у ЕУ, уместо тренутно актуелног накупачко-стихијског? Није нико.
Па ипак, Србија је радије скупо плаћала повластице компанијама из Европске уније за „њихове“ погоне, статистичку упосленост понеке десетине или стотине лјуди и технологије претпрошле или у бољем случају прошле генерације. Волео бих да истински независна екипа експерата, свакако не ова коју је Спасић био ангажовао, једнога дана прецизно сабере општи платни биланс Србије са Европском унијом. Да видимо ко је ту заиста на добитку.
Да је Београд још пре двадесет, 14 или пре две године, скоро да је свеједно, установио национални центар за извоз воћа, поврћа и меса, Брисел данас не би имао много да приговори. Не, Београд је чекао да Русија и Европска унија царински зарате, па да се сети од чега је претходних двеста година живео. Мислим, док још нису измислили „Фијат“ и Арапе на местима магова опште пољопривредне производње .
Није сва кривица до Европске уније, која само виспрено користи српске слабости. Зато не можемо у свим ситуацијама и потпуно бити кивни на њу. Проблем је у наметнутом убеђењу да би нам Европска унија почупала уши да било шта урадимо за себе. Не би.
Не би се десило ништа спектакуларно ни када би Србија одустала од кандидатуре за члана Европске уније, само ако би Брисел и Берлин у Београду видели одлучност да опстане. Итекако би се и они навикавали на нове реалности.
Док ово пишем, чисто и слатко воће труне по селима Србије. На Далеком истоку, оно има баснословну цену. Једна права јабука кошта око евро, а за три евра могу да се купе три до четири јабуке. Кесица лоших америчких сушених шљива продаје се у супер-маркету и за три евра. Паковање свежих шљива из Француске (шест комада у малом, провидном пластичном паковању) кошта скоро евро и по. Поштована пријатељица моје породице, Олга Кофтун, рођена у Јекатеринбургу, пише ми да јој није јасно зашто су до сада у њеном родном граду куповали и јели безукусне пољске, уместо слатких српских јабука…
Да не дужим, речени Данило Спасић ми је сведочио и да никаквих техничких, саобраћаних, па ни административних препрека за извоз српског млека и млечних прерађевина у „далеку“ Русију нема. Једина препрека била је и остала у Београду, који данас нема ништа слично са собом из доба царинског, односно свињског рата са Аустро-Угарском.
Тада је Боград био решен да преживи. Пронашао је нова тржишта у Француској, Немачкој, Белгији, кажу чак и у Египту. Обим спољнотрговинске размене је на опште изененађење удвостручио. У суштини, било га је баш брига шта у Бечу о томе кажу.
Подсетимо, између 1906. и 1909. године, годишња вредност српског извоза премашила је годишњи биланс из претходних година за око 29 милиона динара. Аустро-Угуарска је до царинског рата апсорбовала знатно преко осамдесет одсто, неки извори наводе чак 88 посто српског прехрамбеног извоза. На крају царинског рата рата, њен удео смањен је на око тридесет одсто. Такав подвиг у односу на Европску унију данас је незамислив, упркос широм отвореним вратима на истоку.
Када смо већ код историјских економских питања, заустих да питам да ли је председник Томислав Николић пријавио ономад приходе из Антина, када већ Србија коју води, након четника и усташа, сада изједначује добровољце који бране Новорусију са плаћеницима, псима рата. Претпостављам да је Николић у Антину зарадио колико је и клао. Како ствари стоје, а у складу са трендовима у Србији, од септембра би јавности то требало да образложи. Једино нико неће морати да објасни зашто Србија до сада није продавала сопствену храну тамо где је могла.
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
