Подешавања / Settings

Сећате ли се Милана Бачевића и његове изјаве о Београду као центру кинеских инфраструктурних инвестиција? Уколико занемаримо његов каснији метрички лапсус са кинеским милијардама, који га је упркос солидним резултатима коштао министарског положаја, данас се можемо упитати: откуд та идеја и како то да су је српске фабрике стварности у страном власништву тако слатко употребиле у дневнополитичке сврхе, а да нико није ни покушао да објасни њену позадину и значај за саму државу?

Европска комисија „Јужном току“ прилази са политичких позиција двоструких стандарда. Брисел овај пројекат полако почиње да условљава руским ставовима у вези кризе у Украјини. Са друге стране, Русија и „Гаспром“ крећу се у ограниченом простору међународног права и принципа енергетске политике. Због тога политика склањања са ветрометине, коју Београд води, може још да сачека, али тешко може да потраје.

Тито то никада није извео. Не зато што није умео, него зато што је његова спољна политика, уз хиљаду мана, била логична, сврсисходна, профитабилна и чврста у поређењу са Николићевом, па јој није недостајало јавних перверзија те врсте.

За разлику од медија у Србији, који „копи-пејст“ техником однеговане аутоцензуре умножавају званичну вест да ће ЕБРД учествовати на донаторској конференцији, поуздани „Блумберг“ извештава да ову банку занима искључиво српска имовина. Упола цене, разуме се.

Ступање у Европску унију у пракси подразумева и учлањење у НАТО пакт, уз раскид свих споразума о слободној трговини са Русијом.

Проевропске странке на Балкану су паразити који преживљавају у симбиози са државним апаратом као домаћином. Да ли је такво друштво спремно да објективно сагледа економску и политичку стварност и хоће ли репрограм кредита постати једина српска слобода?

Притисак на мале европске нације да покажу снисходљиву солидарност вазалног типа са циничном политиком запада у Украјини тихо је искаљивање беса, рођеног у немогућности да се суштински парира Русији чак и на терену који је запад сам створио, покушавајући да легализује насиље над Србијом

Србија још није утврдила тачан, поименичан број жртава НАТО агресије из 1999. године. Не треба се чудити, Срби не поседују ништа слично ни када су светски ратови у питању и геноцид у Независној Држави Хрватској.

Српски парламент чиниће искључиво проевропске странке, иако је најмање половина грађана против прикључења ЕУ. Шта ће Београд урадити са уставом, Војводином, Републиком Српском, „Јужним током“ и Србима у Црној Гори, знаће се одмах након што нови кабинет у Немањиној 11 буде представљен

Предстојећи избори биће ако не зрење, а оно макар врење свести о европском систему који кочи, уназађује и разара Србију.

У свету постоји безброј снимака на којима се види снежни човек, али он због тога није постао део стварности. Исто је са резултатима српске политике. О томе најубедљивије сведочи најновија, снежна ТВ метафора европске Србије са падањем и посртањем.

Изјаве првог потпредседника српске владе потпуно су опречна анализама експерата, који природом своје позиције припадају његовом проевропском табору. Стога је у тој џунгли контрадикторности једино извесно да дуг и кредит остају једина европска перспектива Србије.

Таблоидне расправе и петпарачка сумњичења око трошења сакупљеног новца излила су толико медијског талога, да је беспризорна галама светине преплавила трагедију породице Огњановић, сводећи њене унесрећене чланове на осумњичене или актере бомбастичних вести, како вам драго.

Брисел није спреман да прихвати Србију у догледно време, али све чини да је манипулативним и недемократским претприступним процесом држи подаље од евроазијске алтернативе.

Према Евростату, крај с крајем (дословно) једва саставља десет посто Европљана, а још десет одсто популације живи у домаћинствима у којима су одрасли незапослени или минимално користе радни потенцијал.

Неки од облика евроазијских интеграција дугорочно би Србији донео могућност повратка равнотеже на Балкану у њену корист. Приступањем ЕУ, Београд демографски, економски, безбедносно и на крају законски не би могао да штити свој огољени меки трбух на југу од албанских миграционих маса. За почетак, наредне владе у Београду требало би да гледају даље од једног коалиционог мандата.

Хоћемо ли медијски пописати оне који неће да доказују патриотизам и српски идентитет блејећи у стаду? Хоћемо ли сутра и у Уставу, уместо неподобне националне преамбуле, жврљнути нешто згодно да страначки послужи у европске сврхе? Нешто о светлу на крају тунела или у прилог званичној догми о одсуству алтернативе у крњој Србији?

Само ум сведен на свест о себи као безначајном хуманоидном битку заиста верује у архикривицу властитог постојања и жели да промени идентитет, како себе, рођењем инфериорног и злог, не би морао да гледа у огледалу.

Државни секретар Министарства пољопривреде, Данило Голубовић, изјавио је 16. августа да Србија није искористила новац из ИПАРД претприступних фондова за развој села и пољопривреде, зато што још није сврстана међу кандидате за улазак у ЕУ.

У Србији дуго невиђену достојанствену уздржаност, племенитост и дубокуприбраност у најтежем болу породица момака који су у САД доживелислучајну трагедију, медији попут Блица покушали су да претворе уполитички чин, призивајући дух инцидента Миладина Ковачевића. Зашто?