Подешавања / Settings

Одмах послије протеста у Бањалуци Савез за промјене је организовао „протестну“ конференцију за медије у Београду, прије свега зато што у „матици“ погрешно повезују Додика на власти са опстанком Републике Српске. У праву су, таква идентификација у „матици“ заиста постоји, али и ако није сасвим тачна, није нимало случајна. Као што није ни сасвим произвољна идентификација опозиције са бошњачким и иностраним заговорницима унитарне БиХ у коју ће се миц по миц утопити Република Српска. Да одговарајућа перцепција, како власти, тако и опозиције, постоји и на терену, показао је исход масовних окупљања у Парку и на Тргу у Бањалуци.

Да ли “пад америчке моћи” може довести до моралног опоравка САД? У опширном интервјуу који је почетком марта дао магазину “Атлантик”, Обама је рекао да је “акција у Либији била грешка”, да је “Украјина ближа Русији него САД”, да “САД не могу да интервенишу свугдје по свијету”… Многи ове ријечи тумаче само као покушај нобеловца за мир да по завршетку другог мандата не буде запамћен као један од најратоборнијих предсједник САД, који је напао 16 земаља. Заборавило се, међутим, да је под ранијим администрацијама Америка била још агресивнија…

Власти Републике Српске не одустају од референдума о суду и Тужилаштву, али ће пре свега грађани одлучивати о Дану Републике Српске. Спољни притисци на Републику Српску су толики да би један од захтева ускоро могао да буде и промена њеног имена, сматра професор Ненад Кецмановић.

Откако је Народна скупштина Републике Српске донијела одлуку о заказивању референдума о враћању једне од отетих ентитетских надлежности, настала је велика забринутост међу евроатлантским савезницима. Парадоксално, баш међу онима који су гарантовали примјену Дејтонског споразума, и то управо онаквог какав су крајем ’95 у Паризу свечано потписали Клинтон, Кол, Мејџор, Ширак и др. У подизању температуре предњачи високи представник Валентин Инцко, који је позвао власти у Српској да “одустану од референдума и одступе са руба провалије”.

„Била је Шкотска, на реду је Каталонија, нека се припреми Српска“. Такав и слични провокативни наслови у медијима почели су да излазе из сјенке избјегличке кризе. Иако се у сва три случаја ради о непосредном изјашњавању народа, аналогија између прва два и трећег референдума на томе се и завршава.

Када за недељу дана у Београд дође Бакир Изетбеговић, са неизбежним извињењем за инцидент у Сребреници, степен бошњачког незадовољства биће за октаву виши

Британска резолуција о Сребреници и пратећи заплети права су слика и прилика савремене БиХ, али и свих оних који је уже, шире и најшире окружују. А било је тако лијепо почело, у складу са препорукама „међународне заједнице“ балканским лидерима…

И даље не одустају од осам хиљада у Сребреници, иако се у Хагу оперише са четири, а у једино валидним форензичким налазима мање од упола. Као да и хиљаду и двјесто доказаних жртава није довољно стравично!

„Балкан је тињајућа ватра (…) Највећи проблем су три државе које не функционишу: Македонија и БиХ, а иза њих је Косово (…) Македонија има слабу државу, војску и полицију, а грчки национализам јој не да у НАТО који би блокирао све ове игре (…)

При великом броју драматичних сукоба у свету, амерички протекторат је, рекло би се, више заинтересован да Босна остане мирна у замрзнутом конфликту него да се насилном централизацијом и унитаризацијом припрема за немачку ЕУ.

Било би крајње време да Бошњаци престану да се увлаче онима који су их већ толико пута навукли

А неупоредиво више оних којима је данашње Сарајево један нормалан муслимански град у коме, као и у већини малоазијских и блискоисточних градова, доминирају сунити, има доста вехабија, нешто шиита и занемарљива мањина од пет одсто хришћана, који у миру мало коме сметају, али када се закува, први настрадају.

Зато је Ганић, примајући одликовање, додао и то да „подржава Хрватску да блокира улазак Србије у ЕУ”, а његов загребачки домаћин је то знаковито оћутао.

Да је тако, односно да Џонатан Мур заправо не мисли ни на другу него на трећу Републику Српску, сведочи већ његова наредна реченица:

Мада се мало мијења, увијек ме изнова зачуди другосрбијанско виђење Босне и Српске у њој. Према протагонистима ове оријентације, прекодрински сународници и њихова Република представљају реликт Милошевићеве политике, којег постмилошевићевски лидери у Србији ни деценију и по након 5. октобра 2000. нису у стању да се ријеше.

У БиХ нема ни исламског тероризма ни исламофобије зато што нема ни мултикултурне интеграције.

Злочин исламских терориста у Француској је дигао Европу на ноге. Али, и прије тога смо читали о неким ружним појавама у САД и Њемачкој. Свјетску суперсилу и европску водећу земљу захватиле су појаве масовне расне и вјерске мржње са провалама насиља, а о гажењу људских права да и не говоримо.

Био је то заправо само наставак ратне приче у којој је Брисел покретао мировне иницијативе, а Вашингтон их систематски саботирао.

У петак се није радило јер се навршила још једна годишњица Дејтонског споразума. И увијек се изнова питам шта се тог дана заправо обиљежава у Републици Српској. Једино је неспорно да је то окончање рата у БиХ, и сасвим је природно да се првог дана мира и данас са радошћу сјећају грађани оба ентитета, као […]

Најприје да кажем, ако можда још има оних који не знају, да су извјесни Харис Плехо и Расим Смајић изабрани у Скупштину кантона Сарајево као представници српског народа и да ће, с обзиром на дефицит Срба у Федерацији, аутоматски бити делегирани и у Дом народа Скупштине БиХ.