Подешавања / Settings

Брине ме само шта ће бити када престану непријатељски притисци на Србију и Српску, а до тада ће бити још споменика Гаврилу Принципу

Ако не можемо да спречимо ревизију Великог рата, можемо бар подсећање на Гаврила да сместимо на сигурније место у Бањалуци или Андрићграду

Већ више од деценију и по на дневном реду међународног протектората у БиХ налази се један те исти приоритет: реинтеграција државе.

Дванаестог једанаестог на сједници Савјета безбједности први пут ми је било некако жао високог представника УН за БиХ …

Упркос растућој незапослености, Србија је понудила радна мјеста економским експертима Гузенбауеру и Строс-Кану, па би Српска, за коју је још увијек примарно политичко питање опстанка, могла да позове безбједњака Сендија Бергера. То је онај Американац који је крајем грађанског рата био на нашој страни, а сада је такође без ранијег високог положаја у државној или међународној администрацији.

Како је муслиманско вођство крајем ‘91. видело распад Југославије и пројектовало будућност Босне? Како је презентовало своје националне интересе? Како је третирало своје српске партнере у првој демократски изабраној власти?

„САД су разочаране заостајањем БиХ у односу на суседне земље, али то њене политичке лидере не брине и они настављају да се фокусирају на остварење властитих, уских и краткорочних интереса“, изјавио је Филип Рикер

Изјава хрватског премијера Зорана Милановића да ће „евроинтеграцијом Хрватске и Хрвати у БиХ постати грађани ЕУ“ изазвала је бурна и контроверзна реаговања у Сарајеву.

Изазов да РС брзо дође до осамостаљења могао би да се претвори у замку да нестане или бар изгуби немали степен самосталности.

„Као дечак од девет година, био сам сведок застрашивања и малтретирања властите породице, којој је, као и многим комшијама и пријатељима „погрешне“ етничке припадности, јасно стављено до знања да су, унаточ декларативним залагањима за мултиетничност, у новом систему непожељни или, у најбољем случају, грађани другог реда…

Интервјуи бившег и садашњег високог представника, које смо прошлог уторка анализирали, нису само позиви народу у БиХ да се побуни против власти коју је сам демократски изабрао. Има ту, код обојице, још занимљиве приче на коју се ваља осврнути …

Штета ако нисте на ТВ-у видели сјајну сцену са сарајевске улице, која је пре десетак дана емитована у београдској емисији „Утисак недеље“.

Приликом мог првог послератног боравка у Сарајеву стари пријатељ ме позвао на ручак у елитни ресторан „Ла фамилија“. Био сам пријатно изненађен успелом адаптацијом предратне кафане „Кварнер“ и изврсним јеловником, али и тиме што сам на једном месту сусрео бројне оновремене бошњачке званичнике које сам дуго и добро познавао.

Националном структуром становништва, оријенталном архитектуром, исламским духовним амбијентом, ексклузивно бошњачком политиком и медијском искључивошћу која то подржава, Сарајево је постало, пре свега, национално-верска метропола Бошњака-муслимана, оценио је професор Ненад Кецмановић.

Пријем Хрватске у ЕУ значи више за Брисел него за Загреб, рекао је искрено ономад у Вуковару потпредседник европског парламента Мигел Анхел Мартинез.

“Обнова нежне верзије Отоманског царства у Босни“, гласи наслов чланка који је објављен на ударном месту спољнополитичке рубрике „Вашингтон поста“.

Опет ћемо спојити Сарајево са Дамаском, Бенгази са Ерзурумом и Батумом, без иједног непријатеља, без непоштовања било кога…

Одавно се нисам осетио толико важан и истовремено забринут као када сам 10. фебруара, преко сарајевског канала ОБН-инфо, сазнао да је једна од мојих редовних колумни уторком у Прессу РС изазвала негативно реаговање америчке администрације. Високи функционери Стејт департмента Џонатан Мур и Савета за националну безбедност САД Марк Флеминг, то су саопштили председнику Народне скупштине РС Игору Радојичићу, приликом његовог боравка у Вашингтону.

Горњи наслов ће предратне генерације подсетити на истоимену монодраму Јосипа Пејаковића, а савремене читаоце на недавну руску прогнозу о нестанку БиХ.