Прочитај ми чланак
Када за недељу дана у Београд дође Бакир Изетбеговић, са неизбежним извињењем за инцидент у Сребреници, степен бошњачког незадовољства биће за октаву виши
У политици, као и у свему другом, треба, поред осталог, имати и среће, као Вучић у Поточарима. Не мислим само на то што је извукао живу главу и остао неповређен. У свему што се претходно догађало око Сребренице он је деловао смушено. Најпре је рекао да неће тражити руски вето на британску резолуцију, па онда да ипак хоће, али преко Николића, иако је Додик већ био код Лаврова. Онда је рекао да ће ићи у Сребреницу, па да неће, па да не зна хоће ли или неће, па онда да ипак хоће, али да не зна да ли ће говорити.
А онда је у Поточарима, након уводног дела сценарија, у оквиру ког га је председник општине Ћамил Дураковић пригодно поздравио, а председница „Мајки Сребренице” везеним „цветом Сребренице” окитила српског госта који је дошао ради поклоњења, извињења и помирења, уследио спонтани испад мржње и насиља, са све каменицама и ципелама у главу премијера.
После једва избегнутог линча, Вучић је изашао пред новинаре. Најпре је, онако успут, приметио да ограду није пробила разјарена маса него да је на једном делу била намерно остављена отворена, да су неки од насилника носили око врата акредитације организатора и да му се домаћин Бакир Изетбеговић после тога није јавио нити одговорио на два телефонска позива. А потом је у свом патетичном стилу поентирао како ће упркос свему бошњачки политичари у сваком месту у Србији бити дочекани искреном добродошлицом.
После ове изјаве, Вучић је поздрављен од националпатриота у Српској и Србији јер је уз непланирани лични ризик показао да су бошњачка маса, лидери и полиција ти који мрзе српске суседе, а не обратно. И добио још срдачније аплаузе од Наташе Кандић и Соње Бисерко због самарићанских речи „ко тебе (испрати) каменом, ти њега (дочекај) хлебом” (и сољу). Тек код међународне заједнице је изазвао право одушевљење и не гине му да буде проглашен за „нај-Европљанина године”.
О АУТОРУ
Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске
Званично Сарајево било је обезнањено читава три дана, а онда се огласио академик, оријенталиста и преводилац Курана Есад Дураковић. „Парадокс је у томе што су сви доведени у ситуацију да се извињавају Вучићу. Уместо да се он извини, да призна геноцид, да сагне главу пред спомеником, сви се данима утркују да се њему извињавају. Према томе, ово што се догодило, уверен сам, надилази сва очекивања Вучића, који апсолутно може да тријумфује. Он има изванредан политички капитал и у свету, јер је испао жртва, и у његовој домаћој јавности, а и овде нико више не говори о Сребреници, него о Вучићу.”
Када за недељу дана, како је већ договорено, у Београд дође Бакир Изетбеговић, са неизбежним извињењем за инцидент у Сребреници, степен бошњачког незадовољства биће за октаву виши. И јао ти га њему по повратку у Сарајево ако овде не одалами нешто јако из породичног репертоара: „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба” (Алија), „Бошњацима су увек све невоље долазиле из Београда” (Бакир). Или бар о српској агресији на Босну, о српском геноциду над бошњачким народом и сл. И тако ће покренути нови циклус „помирења на балкански начин”.
Сви „миротворци” и „миролози” слажу се да симболична поклоњења жртвама, извињења њиховим породицама, манифестације жеље за помирењем и слични гестови добре воље државника и политичара мало значе, али и да је „боље ишта него ништа”. У случају Сребренице показало се да и од ништа има горе, то јест да такви гестови, када су исфорсирани, могу да буду контрапродуктивни. Немачки канцелар Вили Брант је само једном клекнуо пред нацистичким жртвама у Аушвицу и ушао у историју, а у Сребреници се за злочин који је неукусно и поредити са геноцидом то очекује од сваког српског председника и премјера бар једном годишње. То доводи до инфлације извињења, поклоњења постају ритуална и излизана. О узајамним политичким манипулацијама и оним са стране и да не говоримо.
Пошто је британска (америчка и холандска) резолуција, заустављена руским ветом, посету Сребреници су „отказали” и Камерон, Обама, Меркелова, Оланд, Јункер и остало високо друштво које долази само да побере успехе. И са бившим председником Клинтоном дошла је такође бивша Медлин, а не перспективна Хилари. Зато би требало више пажње посветити сребреничким говорима „америчких изасланика”. Главни хашки тужилац Брамерц рекао је да је „геноцид у Сребреници више пута доказан на међународном кривичном суду”, а високи представник Инцко да „у Босни постоји много малих Сребреница”. Ако томе додамо речи Ангеле Меркел у Београду да „Србија треба да помогне јачању босанске државе”, онда постаје јасно да је било планирано да резолуција о Сребреници и међународна комеморација у Поточарима у пакету допринесу коначној стигматизацији РС и њеног руководства како би се у новембру, поводом 20-годишњице Дејтонског споразума, свечано покренуо „Дејтон 2”. Пакет није прошао ни у целини, ни у једном од два дела, али Вашингтон и Брисел не одустају.
Народна Скупштина у Бањалуци је зато кренула у референдумску одбрану изворног „Дејтона” и већ сутрадан изазвала брзу и драматичну реакцију западних амбасада у Сарајеву. У агенди за Србију, после „нормализације односа са Косовом”, следи „нормализација односа са Босном”. Вучићу ће, поред подршке Русије, на којој је једино захвалио Николић, бити потребно још много среће да издржи и ову другу „нормализацију”, а да при томе остане у нормалним односима са Српском и сународницима у њој.
(Политика)
