Sveštenik Saša Petrović: Patrijarh i Sinod ne čine punoću crkve, već 350.000 vernika SPC koji su 15. marta bili u Beogradu! Studentska bitka je naša poslednja…

Отац Саша Петровић, парох цркве Светог Николе из Омахе, америчка држава Небраска, изабран је пре неколико дана у Чикагу за председника најстарије српске националне организације, Српске народне одбране (СНО), већином гласова на Конгресу ове организације.

Отац Саша познат је одраније по својим жестоким медијским наступима против актулне власти у Србији, те као један од ретких свештених лица који је отворено подржао студентске протесте.

Он је такође и први свештеник који је изабран за председника СНО, од чега смо и почели наш разговор…

-Да, ово је први пут у историји СНО да је свештеник на челу организације. Необична ствар је то што ја не живим у Чикагу, из кога су обично бирани председници, али неки људи су препознали мој рад и ангажовање и сматрали су да би то било корисно за организацију, да се њено име прочује међу млађом популацијом, којој сам ја познат са медија и друштвених мрежа због „контроверзних изјава“.

А у исто време, и да би организацију одржали на оном правом, истинском, светосавском путу. Знамо кад год је постојао пројекат да се српство одвоји од православља, то се увек искундачило у нешто ужасно, као што је био онај тзв. Косовски завет који је Милошевић хтео да гради на петокраци, а не на крсту, и зато је тако и прошло. С обзиром на велики историјски тренутак и раскрсницу на којој се налази српски народ одлучио сам да прихватим ову дужност.

Прихватили сте се тешке дужности. Шта је оно што сматрате да треба урадити да би се СНО као најстарије српско национално удртужење окрепило, опоравило, подмладило и тако чекало светлију будућност?

-Најбољи гарант да једна организација нестане јесте да постане музеј сећања на прошла времена и наше великане. Наравно, сећање мора да буде увек присутно, јер је наша историја и историја српског народа. Морамо се сећати наших великана као што су Пупин и Дучић, али треба да се упитамо шта смо ми спремни да урадимо и чега смо спремни да се одрекнемо да будемо њихови достојни наследници. Није довољнио само да трубимо о томе шта су они урадили.

Апатичност и подељеност – највеће српске бољке!

-Гарант за опстанак једне организације и њен мир је стални покрет, акција. Свака статичност је као да гурате кола узбрдо. Ако станете, она тежина кола ће Вас вратити низбрдо. Исто тако и СНО је стагнирао, није се снашао у одређеном историјском моменту, није схватио озбљност историјске ситуације и ту је настао вакуум, и зато је у стању у коме смо га затекли данас. Мој план јесте управо – акција. На два фронта. У првом реду у Америци – да наша заједница која је овде веома бројна постане део СНО. Несхватљиво је да нас у овој земљи живи 10 пута више него Албанаца, Хрвата или неких других, а да се њихова реч чује више од наше.

То је зато што смо разједињени и зато што је апатија захватила и ове наше просторе овде. Највише ћу се на том путу ослањати на млађу генерацију која је показала да има и жеље и знања и воље. Наш највећи допринос у овој земљи може бити да стално натурамо америчким званичницима то колику је улогу српки народ одиграо у америчкој историји, од људи који су Америци много донели попут Тесле и Пупина, па до спашавања 500 америчких авијатичара у највећој спасилачкој мисији иза непријатељских линија у Другом светском рату. Поготово што пуна истина о генералу Михаиловићу и његовом покрету није изашла на видело, овде али и у Србији. Најбољи начин да наш народ буде признат овде јесте да се у Вашингтону залажемо да се она дозна и да он у америчкој престоници добије споменик који заслужује.

КАКО ПОВРАТИТИ СТАРИ УГЛЕД И ПРИВУЋИ МЛАДОСТ: Са Конгреса Српске народне одбране

Некада, када је СНО био значајан амерички сенатори су се такмичили ко ће бити виђен на банкетима СНО, а данас 90% Срба на овим просторима и не зна да ова организација постоји. Зашто би правили нову када имамо организацију са звучним и историјским именом, само треба да је освежимо и подмладимо.

Други вектор деловања ће бити према Србији. Ми сада имамо феномен, најновију генерацију младих, стручних људи, који су побегли из Србије због непотизма, криминала, корупције. Они су спремни нешто да ураде, као што то тренутно чине преко неких мањих организација, па би било добро и много делотворније да се сви укључе у једну организацију и да сву своју енергију усмеримо у једном правцу.

Како ћете то остварити, како ћете привући младе?

-Пре свега већим присуством на друштвеним мрежама које на жалост старија генерација не разуме и не користи. И личним мисионарењем међу нашим имигрантима који се налазе по другим америчким градовима. Чикаго није једино место где Срби живе у Америци. Чак су у неким мањим местима много боље организовани и сложнији него овде. Велике наше заједнице се налазе у Даласу, Лас Вегасу, Форт Ворту, Сан Дијегу, на Источној обали. Све те заједнице треба обићи, одржати трибине, подсетити шта је СНО и који је њен потенцијал и афирмисати њихову активност, а не само чланство.

И управо овај корак, да председник буде неко ван Чикага, сведочи да смо спремни да изађемо из те кутије у којој смо се налазили.

Студенти следе Косовски завет

Да ли су српски студенти пример активизма који ваља следити?

-Наравно. Мене радује кад видим да ти млади људи следе Косовски завет, да су задојени аутентичним светосављем и крстом. По свим људским мерилима, ова генерација Срба је требала да буде најгора, јер је порасла уз тик-ток, друштвене мреже, ријалити програме, у једном болесном систему. Међутим, ипак у њиховим генима и жилама тече крв предака и та крв је сада прокључала и заиста је потресно видети те младе људе који иду Србијом уздуж и попреко, носе српске и црквене барјаке и иконе и пароле „Нема предаје“ које се односе на Косово. Њима треба понудити аутентично, истинско српство…

Да ли постоји неко друго српство?

-Постоји, и гледамо га сваки дан. То је Ћациленд, то је та контра-култура која заправо и није никаква култура. Али је пројекат који треба да нам покаже чему тежи српска олигархија на власти. Оне бачене заставице на улицама и контејнерима после сваког њиховог митинга нам говоре све о тим људима и њиховим идолима, односно платишама. Да ли је то аутентично српство? Или кад заменимо Мајку Југовића са Аном Брнабић? Сигурно да није и то код младих људи изазива гађење. То се дешава кад се скрене с пута. Страда народ, страда Србија. А боље страдати часно и поштено него у срамоти.

На Конгресу је усвојена одлука да се прекину односи са влашћу у Србији док се не отворе досијеи државне безбедности и док се не открије ко је мучки убио Драгишу Кашиковића и његову почерку Иванку Милошевић 1977.године у Чикагу…

-Ми имамо један велики чир који је набрекао на телу нашег народа и док тај чир не пукне не може доћи до чишћења. А тај чир се налази у тајним досијеима титове злогласне УДБА-е, и БИА као њене наследнице. Само бих подсетио читаоце да су Кашиковић и мала Иванка убијени на најмонструознији начин, са безброј убода ножем на телу. Неко ко се бави крвим деликтима би то протумачио тиме да је убица био острашћен, који је то радио са уживањем. Звер која је то починила никада није кажњена, а налагодавац је био Титов режим. Како можемо ми као наследници Драгише Кашиковића да пређемо преко њихове мучене крви и да седимо са представницима власти која је одлучила да до 2060.године држи затворене тајне архиве.

Што само значи да ми и данас у јавној сфери имамо, можда и у цркви, људе који су били блиски сарадници титоистичког режима или су сарадници актуелног режима. Имамо лажне патриоте, лажну опозицију јер су многе опозииционе партије још за време Милошевићевог режима биле сателитске, као што је Српска радикална странка, да не помињем остале… Док се ти досијеи не отворе и чир не пукне не може доћи до очишћења, јер је то као губа.

Где се данас виде остаци тог система?

-Довољно је да видите какве програме даје национална телевизија РТС, где се промовише титоизам и то како се лепо живело у то време. Једно гнездо те идеолоије је РТС, а да би знали ко је ко и кренули да се обрачунавамо са спољним непријатељем морамо прво знати ко су Јуде. Као што се Јован Богослов наслонио на груди Христове и питао га: Ко је то учинио, господе? Тако и ми морамо сазнати ко су српске Јуде.

Удбашки досијеи нису и једини разлог прекидања веза СНО са актуелним режимом Александра Вучића…

-Ми можемо са њима, конкретно конзуларним особљем, имати минималан однос, али да им указујемо почаст и позивамо на наше догађаје, ми бисмо им тако заправо дали полиичку подршку. Кад се са неким сликате, кад сте виђени у јавности, то је политичка подршка. А губавце треба држати даље од себе, да Вас не би заразили. Докле год је овако стање ми нећемо седети са њима, јести , пити и правити се да је све у реду, јер није! То није ни морално ни поштено. Нарочито данас, када Србијом влада најомраженији режим у историји.

Као свештеник били сте у прилици да комуницирате са доста нашег народа овде…Шта је највећи проблем српске заједнице на овим просторима?

-Многи су проблеми, али је највећи тај што су људи који су водили наше организације и били значајни и талентовани нису за свог живота одредили и створили достојне наследнике, и што је настао вакуум. Што није дошло до смене генерација када је требало. Што су људи зарад личне промоције и сујете желели да задрже своје титуле и звања по цену да од тих организација направе згаришта. Тога имамо и у црквеним структурама и у осталим организацијама.

Мора бити смене генерација, морамо пружити шансу младима

–Једна изрека каже: Да би ствари остале исте, мора доћи до промена. Мора бити смене генерација, дати прилику и млађим нараштајима да нешто учине, да се и они остваре као Срби. Па и нека погреше, сви имамо право на грешклу. Мислим да је то кључ нашег незавидног стања у дијаспори. Али то се може променити. И оно што се десило на нашем Конгресу је доказ. На жалост, мислим да је требало да до промене дође много раније. Али боље икад него никад.

Малопре сте поменули да малобројније заједнице од наше имају пуно већи утицај у политичком животу Америке, о чему сведочи и амерички Попис (Ценсус). Као да постоји неки страх и нелагода код наших људи овде да се изјасне као Срби, што није случај са неким другим народима. Зашто је то тако?

-Постоје сигурно бројни разлози. Тај вакуум који је настао у нашим организацијама које су овде постојале 1970-80 година када смо овде имали неколико месечних новина, разне трибине, културно-национални рад који је био заступљен при свакој црквеној општини. Али кад не дође до смене генерација, кад старији људи хоће да задрже титуле млади одлазе. И кад се нит прекине тешко је поново је саставити. Где пронаћи људе који су се изгубили и утопили у америчко сивило? Али ја верујем да ће они прави Срби прићи ако им се понуди нешто аутентично, око чега можемо сви да се ујединимо, а то је да Србија буде нормална, уређена, правна држава која ће нас мотивисати да се вратимо у њу. Не само да зауставимо одлив, него да започнемо повратак. Кад се то деси, мислим да ће многи који сада ћуте са поносом рећи да су Срби.

Сваки Србин у Америци је мисионар српства

-Ситуација је данас дугачија, имамо Ђоковића, Јокића, које млађа генерација препознаје и који са поносом истичу своје српство. Сваки Србин у Америци треба да схвати да је он мисионар српства. И да би просечан Американац имао добар утисак о народу он прво треба да има добар утисак о њему као човеку, да види да су његова култура и вера у корену његовог идентитета и да се они не продају нити да око њих има компромиса. Знате, кад неко види да ви сами себе поштујете, он ће то поштовати. Ако сами према себи немамо довољно поштовања, како ћемо изазвати поштовање других?

Наша заједница у Америци се окупља око ћевапа, алкохола и јефтине народне музике. Може ли се око роштиља градити национална и духовна политика?

-У томе јесте ствар… То неко кафанско, вулгарно србовање је постала свакодневица од кога се пристојни људи удаљавају. Видите да на данашњим пикницима код манастира једва да дође и сто или двеста људи. А некад их је било по неколико хиљада. То се дешава кад се светосавље и православље сведе на ћевапе, па још у време поста, кад се не води рачуна која се музика може пуштати на црквеном имању. А турбо фолк је анти-култура и уништавање аутентичне српске музике.

Наратив бечке школе

Идентитет се гради око културе, а основа културе је вера и све остало што прати ту веру. Сва наша архитектура, наши највећи и најлепши манастири настали су тако што су их владари зидали у славу Божију. И ту се рађа култура, која почиње од речи култ. Нечији култ. Српска култура је занемарена и свела се на роштиљ и певачице против којих немам ништа, али ако нам је то култура онда немамо чему добром да се надамо. Ако немате културу кроз векове као доказ писмености и трајања онда свако може довести у питање ваше порекло и може рећи да су сви балкански народи аутентични, само смо ми неки дошљаци. А то и јесте наратив те бечке школе..

Срби су томе, на жалост, много допринели, јер су заборавили лингвистичко правило да један језик може имати једно писмо а не два, и ми смо једини народ који тврди да се српски језик може писати и ћирилицом и латиницом, што није тачно. То је Европска унија препознала па је сва дела српских аутора која су издавана на латиници уврстила у хрватску културну баштину. Јер они као Европљани, Енглези, Немци, не препознају ту разлику језичку, осим у писму. И у праву су.

Истакли сте да треба допрети до генерација наших исељеника код којих се изгубио српски језик тако што ће се користити енглески језик, што се доста разликује од актуелне политике да се сва комуникација обавља на српском језику, и да ти људи морају говорити српски да би били прихваћени у нашој заједници…

-То је апсолутно неодрживо. Имамо ту лепу реч на српском којом се означава матерњи језик. Језик се одржава у кући. Имате народе који вековима или никад нису имали своју државу али су сачували језик, зато што њиме говоре у породици. Рецимо наши Цигани, који сви причају циганским језиком. Међутим, да би једна организација, било СНО или црква, могла успешно да функционише на овим просторима, морамо се служити говорним језиком тог подручја.

Прихватимо Србе који не говоре српски, не правимо јаз

–Ми ту трку са енглеским језиком смо изгубили и нема потребе да се против тога боримо јер наша деца иду у школе на енглеском и логично је да ниво њиховог српског језика ће бити на нижем нивоу од језика њихових вршњака у Србији. Али ако будемо инсистирали на српском, створићемо јаз између генерација, ових сада и оних који долазе. Погледајте Јевреје. Колико их има да говоре хебрејским језиком? Чак и у Израелу има Јевреја који не говоре хебрејским. Али су зато сви сложни и боре се за јеврејску ствар.

То је оно што ми неминовно губио овде. Још ако изгубимо православну веру, изгубили смо све. Вера и култура, то су једине споне које држе наш народ на окупу. То несхватање да је транзиција нужна довело нас је дотле да „књига спадне на три слова“.

Као свештеник, како коментарише саопштења и генерално однос врха СПЦ и патријарха у актуелној политичкој ситуацији? Да ли је могуће да је само 6 од 46 владика дигло глас против проглашавања српске младости усташама и страним плаћеницима?

-То за мене није било никакво изненађење. На жалост, то је наша болна истина коју не можемо да негирамо. Али, с друге стране, свако од нас има своју историјску и моралну одговорност од које не може побећи. Нико неће побећи од суда Божијег, суда историје и суда народа. Како се сада упишемо у овом животу тако ћемо остати уписали у историју. И треба свако од нас да се запита како ће га народ памтити за 20-30 година. Као родољуба или као издајника? Ја бих да ме мој потомство запамти као родољуба. Као некога ко је учинио све што је у његовом моћи да српство не пропадне већ д буде слободно. Што је већи чин и функција, то је и већа одговорност.

Пуноћу цркве не чине патријарх, Синод ни Сабор

Учествовао у свим протестима против власти од 1991. па надаље, али морам признати да никада раније у маси демонстраната нисам видео толико православних обележја и толико младих верујућих људи са много националног заноса као за време трајања ових студентских демонстрација. Да ли је могуће да црква не препознаје ту енергију и да окреће леђа својој и будућности свог народа?

-Црква је много шири појам него патријарх, Синод, па чак и архијерејски Сабор, које можемо назвати црквеним врхом. И став патријарха, Синода и Сабора не мора нужно одржавати и став пуноће цркве. А то су свештенство и народ, заједно. Ја бих рекао да је пуноћа цркве била исказана 15.марта јер је већинаод 350.000 људи који су изашли на тај протест били верници Српске православне цркве.

А и многи локални свештеници су подржали протесте, дочекивали студенте. Кад бисте разговарали под ознаком анонимности са многим парохијским свештеницима рекли би Вам исто што и ја, само да се њихово име јавно не каже због прогона који врше. Ми чак немамо ни заједнички став Сабора, а и ви сте поменули 6 владика који се не усаглашавају са осталима. Можда ту има и још оних који би им се придружили, али из одређених разлога то не чине.

Читајући Јеванђеље можете наћи део где Христ каже: „Ако се не обратите и не будете чисти као деца, нећете ући у царство небеско.“ Ко је дочекао Христа када је улазио у Јерусалим. младост, деца. А старији, они који су требали да укажу на месију, су викали: Распни га! Изабрали су Вараву уместо Христа. Што значи да старији нису увек у праву. Друго, Христос је увек на страни потлачених и обесправљених, увек на страни жртве и никада на страни џелата. То је универзална истина и да би то разумели не морате познавати ни православље, ни Куран, то је универзална људска истина.

Ако верујемо у Бога, ма како га звали, тај Бог је увек на страни истине и правде, а овде имате јасну линију између правде и неправде. Између злочинаца с једне и жртава с друге стране. Никада у историји није било лакше направити избор. И овде нема простора за неутралност. Не можете видети да неко пребија дете од две године на улици и рећи: „Мене се то не тиче!“

Студентска борба је наша последња борба

Јесте ли Ви оптимиста да ће се ово разрешити на прави начин?

-Ја мислим да је ово последња наша борба. Ако ова младост оде из Србије неће бити више кога да се побуни. Остаће осакаћени стари и изнемогли људи, један СНС старачки дом где ће људи зависити од сендвича које ће да им удели власт. Кад су на телевизији питали једног студента, младића, „шта ћете ако не успете“, он им је одговорио:

„Немојте се Ви бринути шта ћемо ми, брините се Ви који ћете остати у таквој Србији!“

Студенти су поднели велику жртву, жртвовали академску годину, хапшења, пребијања, малтретирања, и васкрсли из мртвих наду да може и нама сванути сунце правде, боље сутра. Ја у њиховом делу видим Божју руку, руку Светог Саве, руку Цара Лазара. Многи су у Србији већ били дигли руке од свега и од себе самих, тако да ако не добијемо ову битку обесмислићемо све победе наших предака у претходним биткама и ратовима. Ову битку једноставно морамо добити и то српски народ мора схватити! А ми смо изгледа такав народ који једино из пепала може да васкрсне. Док не дотакнемо дно не можемо да се одгурнемо ка површини воде.

А ја мислим да смо сада дотакли дно, и да нема даље.

Аутор: Антоније Ковачевић

Izvor: serbiantajms.info

Oznake: otac Saša Petrović, protesti, studenti