Postoje likovi koji uđu u javni prostor tiho, skoro neprimetno, a onda se odjednom nađu u središtu utiska koji ih prevazilazi. Velibor Džomić je jedan od njih. Nije u vladi, nema kabinet, nema funkciju koja vodi u Andrićev venac, ali kao da sve vreme stoji u istoj svetlosti u kojoj stoji i Vučić. Ne zato što ga je neko postavio. Ne zato što ga je neko gurnuo. Nego zato što Srbija ima jednu čudnu, tvrdoglavu naviku: sve što dodirne javnost, spaja sa imenom Vučića kao sa centralnim simbolom moći.
Довољно је да неко говори јасно, сигурно, да има став који носи тежину традиције и да се појави на екранима који пулсирају у ритму власти. Од тог тренутка, неважно је шта човек говори. Јавност чује само једно: „ово звучи као Вучићев човек“. Ни документ, ни функција, ни доказ – само звук. Србија је земља у којој звук постаје закључак.
Џомић је, као и увек, у мантији и са књигом у руци, али кад проговори о Косову, идентитету, верском питању или неправди у Црној Гори, његов глас се судара са политичким набојем који прожима сваку јавну реч. А у земљи где је Вучић филтер за тумачење свега – од временске прогнозе до геополитике – ниједан јавни говорник не може побећи од поређења, етикете или сенке.
Његов прогон из Црне Горе само је појачао контраст. Тамо је био непожељан. Овде је постао симбол нечег другог. Слика човека кога друга држава избацује, у Србији се чита као морални штит. И тај штит, у јавном тумачењу, увек се спаја са Вучићем. Не зато што је постојао договор, већ зато што Србија има дубоко укорењен рефлекс да сваку неправду над свештеником претвара у политички капитал.
Џомићев мирни темпо, правничка оштрина и сигурност у наступу делују као да су из исте школе језика којом Вучић води државу. Наравно, то не значи да постоји линија наређивања или тајни договор. Али колико пута је у Србији истина била мање важна од утиска? У земљи где политички наратив гута чињенице као храна, утисак је често једина ствар коју публика губи или добија.
Медији одрађују остатак посла. Кад се појавиш у студију у коме Вучићево име кружи као централни симбол државности, твоја реч добија боју тог простора. Ниси је тражио, ниси се за њу пријавио, али је добијаш. И глас који је можда настао у архивама црквеног права, одједном
звучи као глас који стоји на истој фреквенцији са Вучићевом политичком причом.
Тако настаје феномен који нико није осмислио, али који живи својим животом: фигура која делује као да је део Вучићевог хороса, чак и ако никада није ушла у политички кабинет. Србија воли тај тип ликова. Лик са којим се власт не хвали, а опозиција га сумњичи; човек који није део државне структуре, али делује као да иде у истом смеру у којем ветар носи државу.
Наравно, ништа од тога није доказ. Све је то јавна алхемија, мешавина медија, политичких рефлекса, идентитетског набоја и једне врло једноставне чињенице: у Србији је Вучић постао метафора за цео систем. И свако ко говори у ритму тог система, чак и без намере, делује као да стоји под Вучићевим небом.
А у таквој Србији, није ни важно да ли јесте. Важно је да изгледа као да јесте. А то је често снажније од истине.






