Pročitaj mi članakPre nego što se brže, bolje, jače vratila u staro jato, nekadašnja potpredsednica SNS-a je, napuštajući Nemanjinu 11, optužila pojedince da stranku iskorišćavaju kao „džuboks“ za bahaćenje i bogaćenje. A sada su isplivali dokazi da je uz ljude na visokim državnim funkcijama od istrage za korupciju zaštitila i predsednikovog kuma Nikolu Petrovića.
Дугогодишња министарка и потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић, након кратког дисидентског стажа постала је један од најгласнијих апологета напредњачке власти и то након што је 2. априла 2025. саслушана у оквиру истраге за пад надстрешнице у Новом Саду и погибије 16 људи.
Одмах након што је склоњена са функције октобра 2022, јавно је критиковала СНС: „Мислим да ће и мени бити некако лакше да не гледам неке људе који искоришћавају СНС као свој ’џубокс’ за бахаћење и богаћење, а верујем и да ће њима бити лакше да не гледају мене и шта мислим о њима“.
Извештаји Антикорупцијског тима, који је она формирала као министарка и у које је Радар имао увид откривају, међутим, да је управо она са државне функције штитила оне које је описала да су СНС доживљавали као „џубокс“ за бахаћење и богаћење.
Јавности је познато да је она потписница једног од сумњивих уговора везаних за пројекат Београд на води. Потом је ставила свој параф и на документ којим је продужен рок за коришћење руског кредита за железничку инфраструктуру, по ком је Србија морала да плаћа милионске пенале за кашњење у реализацији тог пројекта. Такође је доносила одлуке да се надзор над радовима на изградњи железничке пруге од Београда до Новог Сада повери приватницима, допринела је да се део послова на деоници од Београда до Старе Пазове повери спорним подизвођачима, а њени најближи сарадници из кабинета сарађивали су са спорном фирмом Баувезен, која је оштетила многа државна предузећа, због чега су биле покренуте и кривичне истраге…
Оно што није познато је да је заташкала и извештаје Антикорупцијског тима, о чему за Радар сведочи тадашњи шеф овог тима Слободан Пајић. Антикорупцијски тим који је он предводио сачинио је и извештаје о томе да је Никола Петровић, кум председника Србије Александра Вучића, у то време као директор Електромреже Србије за то предузеће на, како се наводи, незаконит начин изнајмио луксузе аутомобиле, као и да је на ауто-путу код Бубањ потока направљен спорни прикључак за власника аутомехичарске радње, која је сервисирала возила у њеном министарству.
У извештају Антикорупцијског тима од 11. јула 2013, који је по протоколу послат Зорани Михајловић, тада надлежној министарки за енергетику и заштиту животне средине, наводи се да постоји „основана сумња да је Никола Петровић, у својству службеног лица, као генерални директор Јавног предузећа Електромрежа Србије (ЕМС), 15. марта 2013. прекорачио своја службена овлашћења на тај начин што је донео Одлуку о покретању поступка јавне набавке број 15 13 0 за набавку – закуп путничких аутомобила на лизинг, иако је знао да годишњим програмом пословања ЕМС-а за ту годину овакав вид набавке није био предвиђен, нити су за ту набавку опредељивана средства“. Упркос томе, наводи се у извештају, „пријављени је са предузећем ААА-1 Рент д. о. о. Београд, као јединим понуђачем, закључио уговор о четворогодишњем закупу два БМW-а, без уговореног права на откуп возила, а са обавезом да се она, након истека закупа, неоштећена врате закуподавцу“.
Осим што набавка возила није била предвиђена и што је био само један понуђач, веома сумњива је и уговорена цена за закуп аутомобила, већа од продаје цене за куповину нових возила исте марке. У извештају Антикорупцијског тима њеног министарства се наводи да је први БМW 730 дx Дриве, више класе, закупљен за износ од чак 112.560 евра, без ПДВ-а, иако је набавна вредност новог возила износила 80.590 евра. Други БМW 316Д седан Ф30, ниже класе, закупљен је за износ од 32.640 евра без ПДВ-а, иако је каталошка вредност новог возила износила 26.990 евра. На тај начин, како се наводи у извештају, „пријављени је у корист другога причинио штету ЕМС-у од 145.200 евра или 16.072.928,52 динара“.
У извештају се наводи не само да је на тендеру био само један понуђач и да је накнадно продужен рок, већ и да су услови те набавке мењани у корист фирме ААА-1 Рент, са којом је кум председника Србије као директор ЕМС-а потписао уговор.
„Паралелно са продужењем рока, спроводи се и недозвољени поступак мењања конкурсних услова. Наиме, ААА-1 Рент, као већ одређени понуђач, својим дописом од 18. априла 2003. захтева од ЕМС-а да се услов из конкурсне документације, везан за поседовање флоте од 1.500 возила, смањи на минимум 275 возила. По договору, сутрадан, одговорно лице ЕМС-а својим актом бр. 6710 од 19. априла 2013. преиначује конкурсне услове и прихвата у целости захтев ААА-1 Рент и прихвата да, као услов, понуђач има флоту од минимум 275 возила. Оваквим радњама ЕМС-а, директно је повређена одредба члана 32, став 7, Закона о јавним набавкама, којим се децидирано наводи да по истеку рока предвиђеног за подношење понуда, наручилац не може да мења, нити да допуњује конкурсну документацију“, записано је у извештају.
У том документу се закључује да Никола Петровић, као директор ЕМС-а и Олга Милићевић, директорка ААА 1 Рент закључују уговор 9. маја 2023. „на закону неутемељеним основама и по ЕМС преузетим обавезама које нису економски прихватљиве“. Због тога је Антикорупцијски тим затражио и одговор од ЕМС-а како су закупили аутомобиле.
Шта је Антикорупцијском тиму одговорио Петровић, а шта је урадила Михајловић
Писано им је одговорио Никола Петровић „да су годишњим програмом пословања ЕМС-а за 2013. предвиђени трошкови закупа у износу од 15.800.000 динара и да је то фактички основ за примену процедуре набавке возила“. Чланови тима су, међутим, утврдили да то није била истина. Они су увидом у програм пословања ЕМС-а за ту годину, у делу који се односи на план укупних расхода, уочили да су као „остали пословни расходи“ предвиђени и трошкови закупа од 15,8 милиона динара. „Квака“ је само у томе што тај новац није био планиран за закуп аутомобила, већ закуп два трансформатора, снаге 150 МWА за трафостанице Краљево 3 и Београд 3, за шта је било предвиђено око 3,5 милиона динара, као и за плаћање закупа пословног простора у Улици кнеза Милоша, у Дому инжењера и техничара и за још неке друге ствари, међу којима, како се констатује у извештају, „ни у назнакама нема помена о закупу предметних возила“.
Они се у извештају осврћу на још једну спорну набавку исте године и то шест аутомобила Хонда Аццорд 2.0 Елеганце за 132.480 евра, коју је такође покренуо Никола Петровић, наводећи да је „коинциденција да се и у овој набавци јавио само један понуђач и да је са истим закључен предметни уговор“.
Слободан Пајић, искусни полицајац који је био шеф тог Антикорупцијског тима, наводи да се у овом случају, са извештајима за Николу Петровића десило нешто што није никада раније. Он објашњава да је процедура била да се извештај прво пошаље ресорној министарки Зорани Михајловић на потпис и да се онда проследи тужилаштву, али она у овом случају први пут није тако поступила.
„Она се није потписала на тај извештај, када га је добила, већ нам је послала мејл у коме нам се захваљује на раду на том случају, а касније смо добили информацију да тај извештај није ни послат тужилаштву“, објашњава Пајић, који је и потписао тај документ као шеф Антикорупцијског тима.
Због приватног, нелегалног паркинга угрожена безбедност саобраћаја на ауто-путу
А након извештаја од 6. марта 2015. о прикључку на ауто-пут код Бубањ потока, Пајић је, како каже, добио незаконит отказ, због чега води судски спор који до данас није окончан. У спорном извештају се констатује да су 6. новембра 2014. надлежни инспектори за државне путеве, у Сектору за инспекцијски надзор Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (чија се имена наводе у документу) сачинили Записник у коме су констатовали да је код Бубањ потока (у извештају се наводи и тачна локација) „прикључак на државни пут изведен без услова и сагласности“.
Због тога су они наложили да се одмах затвори тај прикључак, „јер је угрожено безбедно одвијање саобраћаја“ и дали рок од 15 дана да се државни пут „доведе у исправно и безбедно стање за саобраћај“. У извештају се наводи и да се само шест дана касније, 12. новембра и Управа саобраћајне полиције за град Београд обратила Министарству саобраћаја, Сектору за путеве и безбедност саобраћаја, која је такође констатовала спорни прикључак на ауто-пут и доставила и фотографије. Полиција је описала да је „у зони Бубањ потока и укључне саобраћајнице према граду прокопана земљана банкина дуж ауто-пута и без потпорног зида прекривена зеленом пе-ве-це мрежом, а добијени простор откопавањем је претворен у – паркинг простор“. Све је ово достављено и Јавном предузећу Путеви Србије, као надлежној институцији.
У извештају се потом наводи да је на основу решења инспектора за државне путеве, у Сектору за инспекцијски надзор Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, акта Управе саобраћајне полиције Београда и налога извршног директора Сектора за одржавање јавних путева, дат „налог надзору и извођачу за хитно затварање нелегалног прикључка“ на ауто-пут код Бубањ потока и дат је рок од седам радних дана за извршење од дана добијања налога.
Но, када се чинило да је решење на помолу, почињу да се дешавају необичне ствари. Слободана Пајића је 12. јануара 2015. позвала Марија Блечић, тадашња шефица кабинета потпредседнице Владе и министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зоране Михајловић и, како наводи у извештају, питала га је „по ком основу инспекција затвара прикључак на ауто-путу у Бубањ потоку“, на шта је он одговорио да су записник и решење инспектора у складу са Законом о јавним путевима.
Штитећи председника, бивша министарка заправо штити себе
Упркос томе, шефица кабинета ресорне министарке тражила је „да се прикључак не затвара, јер исти користи Мики Ћурчић, који има у близини плац, који издаје за паркирање возила и сада закупци не могу да га користе“. Он јој је, како пише у извештају, одговорио да не могу да се мењају донета решења.
Недуго потом, 9. фебруара 2015. инспектор за државне путеве у Сектору за инспекцијски надзор ресорног Министарства извештава да је спорни прикључак на ауто-путу и даље отворен и да није поступљено у складу са решењем Министарства, при чему је наложено Јавном предузећу Путеви Србије, директору те фирме Зорану Дробњаку и другим одговорним лицима да хитно поступе у складу са решењем инспектора за државне путеве. И дат је нови рок од осам дана да се то уради.
Три недеље касније, 3. марта, Пајић извештава да га је Марија Блечић позвала са до тада непознатог мобилног броја и питала га „ко је тај инспектор што хоће да затвори излаз на ауто-пут у Бубањ потоку?“, да је био „изненађен тоном и начином обраћања“ и да је одговорио да је у питању инспектор у одељењу за државне путеве и да „сигурно ради све по закону“.
Блечић га је истог дана поново позвала и тада је тврдила да је за спорни излаз на ауто-пут дозволу дала тадашња државна секретарка Александра Дамјановић (у међувремену је постала министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у влади премијера Ђуре Мацута) и да ће му је она доставити мејлом, али да је он није добио до дана када је написао свој извештај, у коме се наводи и да је „с обзиром на то да су у поступцима Марије Блечић препознати елементи кривичног дела злоупотребе службеног положаја, навођење на оверавање неистинитог догађаја, принуде, изнуде и удруживање ради вршења кривичних дела, извршена провера и прикупљање података о могућој вези, увезаности и заинтересованости лица да се не затвори спорни прикључак на ауто-пут“.
Те провере су, како Пајић наводи у извештају, откриле да је Марија Блечић наложила секретару Министарства да поправку службеног возила шкода суперб, које је она користила, плати приближно око 200.000 динара и то ауто-сервису Мики, чији је власник Мики Ћурчић, код чије парцеле је и отворен спорни прикључак на ауто-пут. У извештају се наводи да је тадашња секретарка Министарства то одбила и да је убрзо – смењена. После доласка новог секретара „основано се сумња да је плаћена поправка и тог и свих других возила и то по знатно већим ценама у односу на услуге других ауто-сервиса, чије је понуде Секретаријат био дужан да прикупи, с обзиром на то да још увек не постоји уговор, нити је спроведена јавна набавка за те услуге“.
На крају тог извештаја Пајић се обраћа директно министарки Михајловић и подсећа је да су обавили разговор уживо у присуству сведока, чије име наводи, само два дана након што га је звала њена шефица кабинета последњи пут. „Саопштили сте ми да због лоше сарадње са другима у Министарству, морам бити смењен са места помоћника министра, задуженог за инспекцијски надзор.
Поред изнетих произвољних, тенденциозних и на основу напред наведеног, тражених разлога за моју смену, прихватио сам предлог, свестан свих извршених кривичних дела које је извршила Марија Блечић. Поред наведеног, прихватио сам и ваш предлог да останем да водим Антикорупцијски тим, како бих вас заштитио од могућих злоупотреба запослених лица у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, што овом приликом и чиним. На основу свега напред изнетог, предлажем да се због извршених кривичних дела достави Извештај надлежном јавном тужилаштву.“
Није прошло ни месец дана од подношења извештаја, а Пајић је смењен. За Радар тврди да је та смена била незаконита и да због тога води радни спор који још није окончан. Спорни прикључак на ауто-пут код Бубањ потока постоји и данас, с тим што је мало модификован.
„Јасно је мени да је од стране лица на месту председника Србије извршен државни удар још када је био на месту председника Владе Србије и као Церски покрет поднели смо кривичну пријаву против њега са свим детаљима. Јасно ми је и да је Зорана Михајловић била члан криминалне групе која помаже председнику у константном државом удару. Знамо да се јавила њему када је почела истрага за пад надстрешнице и када је саслушана у својству грађанина. Скренула му је пажњу да ју је тужилац питао да ли јој је неко наложио вршење неких спорних радњи, што је иначе уобичајено питање у свакој таквој истрази. Са том причом дошла је до председника Србије и продала му рог за свећу. Тако је у режимским медијима постала заштитно лице шефа мафије, а заправо штити себе, јер је она потписивала спорне уговоре. И за Железничку станицу у Новом Саду, и за изградњу пруге, и за још много тога“, каже Пајић.
Зорана Михајловић је од 2012. до 2014. била министарка енергетике и заштите животне средине, а потом, до 2020. именована је за потпредседницу Владе Србије и министарку грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Од октобра 2020. до истог месеца 2022. била је опет потпредседница Владе и министарка рударства и енергетике. Саслушана је у СБПОК-у у својству грађанина по налогу Тужилаштва за организовани криминал, 2. априла ове године и од тада је постала редовни гост режимских медија. Анкетна комисија за утврђивање одговорности за пад надстрешнице Железничке станице у Новом Саду је у свом завршном извештају констатовала да се кривица своди на формулу „један председник, два премијера, три министра“. Истрагом тужилаштва за сада су обухваћени њени наследници у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Томислав Момировић и Горан Весић, али не и Зорана Михајловић.
Анкетна комисија је закључила да је урушавање надстрешнице „последица деловања удружене криминалне групе“ и да постоје „основи сумње да се на челу те криминалне групе налази председник Србије“. Церски покрет и Слободан Пајић, као његов представник, поднели су кривичну пријаву против Вучића, такође га теретећи за то што је наводно шеф организоване криминалне групе. С обзиром на то да Анкетна комисија Зорану Михајловић помиње индиректно, а Пајић директно, можда у томе лежи и део одговора на питање зашто она Вучића последњих месеци брани брже, јаче, боље од већине актуелних министара из редова СНС-а.
