Pročitaj mi članakUstav Republike Srbije definiše građane kao ključne nosioce suvereniteta, što praktično znači da je na svakom pojedincu i pravo i obaveza da se brine o državi. Istim dokumentom definisano je i to da je državno uređenje demokratsko, i da je na snazi posrednička demokratija, što znači da građani delegiraju deo svog suvereniteta na 250 poslanika koji u Narodnoj skupštini donose odluke u ime onih koji su ih delegirali. Princip je, dakle, jednostavan i u teoriji sprovodiv, ali problemi nastupaju kada se dođe na teren praktične primene, jer se, nažalost, mnogi bave prevarama i zloupotrebama demokratije kao modela (izbori se kradu i nameštaju). U slučaju našeg naroda, međutim, mislim da postoji i jedno dubinsko nerazumevanje – da od odluke svakog pojedinca zavisi kako će nam svima biti, i da biti građanin Srbije znači imati i prava i obaveze, a biti Srbin podrazumeva još veću odgovornost, jer srpstvo je starije od države, zaključuje kolumnista dr ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Намерно сам направио овакав увод да бих објаснио парадокс ситуације око Нафтне индустрије Србије и читаве Вучићеве игре око те компаније. Наиме, НИС је дошао у власништво Гаспрома (тачније Гаспромњефта) на основу документа „Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде“. Наведени споразум најпре је потписан од стране овлашћених представника јануара 2008. године, да би 9. септембра исте године био ратификован у Народној скупштини са 214 гласова за. При томе, избори 2008. били су потпуно фер и састав Народне скупштине верно је осликавао расположење грађана Србије.
Занимљиво је да је истог дана, на истој седници, Народна скупштина ратификовала и Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, и то са 140 гласова за. Идеја је била да се води избалансирана спољна политика, и зато су та два документа усвајана истог дана – с тим да је очигледно да је за енергетски споразум са Русијом гласало неупоредиво више посланика него за онај који је дефинисао односе са ЕУ.
Када ову причу вратимо у раван демократских принципа, јасно је да је у случају постизања енергетског споразума са Русијом испоштован највиши демократски стандард (више од две трећине посланика гласало је за), док је за ССП тај проценат био мањи, али и даље репрезентативан. Даље, сви избори након 2008. потврђивали су овакво расположење народа, па је подршка споразуму са Русијом увек остајала изнад две трећине јавности, док је подршка ЕУ опала и креће се око половине.
Оно што упада у очи јесте да ССП, након усвајања, никада није био довођен у питање, нити су вредновани његови ефекти. Такође, никада није озбиљно анализирано шта је која страна потписница спровела из договореног. Са друге стране, од првог дана трају напади на енергетски споразум са Русијом, закључно са актуелним моментом у којем се, од стране САД (за сада неформално), тражи национализација НИС-а, што би аутоматски довело до пада читавог стратешког споразума.
Поставља се питање – да ли су ти напади оправдани? Ако погледамо стање НИС-а 2008. године, када је добио стратешког партнера, и данас, уочавамо драстичну разлику. Од компаније која је књижила преко 50 милиона евра губитака годишње, са застарелом технологијом прераде нафте у рафинеријама и бензинским пумпама лошијим од сваке приватне, дошли смо до компаније која сваке године бележи добит од више десетина милиона евра, од којих око 30% иде директно у буџет Србије на име власништва.
Поред тога, много значајнији новац иде у буџет на име пореза и акциза, тако да НИС обезбеђује оквирно око 5% БДП Србије на годишњем нивоу. Рафинерија у Панчеву је модернизована и спада у ранг најбољих у овом делу Европе; све бензинске станице су обновљене, а изграђена је и гасна електрана снаге 200 МW. Поред тога, направљен је договор и преузета Петрохемија, која је коначно поново у производном погону.
Међутим, није само НИС био део споразума, већ и гасни сектор. Ту је урађено још више, имајући у виду да је 2021. године завршен гасовод који од Русије, преко Црног мора, води до централне Европе, а Србија се нашла на транзитној рути, уз компресорску станицу код нас и гасно складиште у Банатском Двору. Узгред, они који говоре против енергетског споразума често наводе да Руси нису изградили „Јужни ток“ и да тиме нису испоштовали уговор, а истина је да се у уговору нигде не спомиње Јужни ток, већ се описује гасовод капацитета десет милијарди кубних метара годишње, док је Србија добила гасовод од 16 милијарди кубика – дакле, 60% већи капацитет.
У најкраћем, руска страна је све елементе стратешког споразума спровела, тако да не постоји основ за његов раскид. Исто тако, члан 2 стратешког споразума експлицитно наводи да НИС, гасоводи, гасна складишта и други објекти не могу бити национализовани, нити се може покренути било који други процес који би по ефектима био еквивалент национализацији.
То значи да, ако Вучић крене у операцију преузимања НИС-а, тиме директно крши уговор, што ће, у неком периоду, завршити на међународној арбитражи.
А сада да се вратим на почетак: ако је за неки споразум гласало 214 посланика, ако је споразум у потпуности спроведен, и ако је ово друштво имало корист мерену милијардама евра од тог споразума – поставља се питање да ли је морално и нормално раскидати га при првом притиску? Како је Србија суверена држава која води неутралну политику ако се тако лако повинује ултиматуму једне стране против друге?
За Вучића знамо да је лицемер и неко ко ће учинити све да сачува власт. Али, да ли смо и ми, грађани, такви? Вреди ли наш грађански суверенитет ишта, или је само пуко мртво слово на папиру Устава?!
