Pročitaj mi članak

Srušićemo Vučića, ali ne i korupciju ako ne odbacimo kolonijalni status

0

Sećate li se Eliota Nesa (1903-1957)? U pitanju je bio agent jedne od američkih službi za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je predvodio njenu udarnu grupu nazvanu „Nesalomivi“. Ona je, između ostalog, bila zaslužna za hapšenje velikog mafijaškog bosa Al Kaponea (1899-1947). Policajci koji su do toga doveli, kao i njihov šef, ovekovečeni su u brojnim serijama i filmovima kao oličenja nepotkupljivosti i profesionalizma. Naravno, nije sve bilo baš tako, ali to sada nije tema. Važna je da se holivudska predstava o njima, u doba masovne industrije zabave, ukorenila u svest ljudi širom sveta, naravno i u Srbiji.

Полазећи од тога, СНС (израелски) пропагандни тим је 2011. године – у време када је врх те партије, после тајног квислиншког договара са евроатлантским центрима моћи, да ће уз помоћ свог патриотског кредибилитета спровести велеиздају какву „жути“ нису смели, кренуо у поход на власти – смислио паролу: „Александар Вучић је српски Елиот Нес“. Данас и сам помен тога делује трагикомично, јер су ти „борци против корупције“ обрстили ову земљу као нико пре њих, али тога морамо да се присетимо да се „историја“ не би поновила. Не ради се о ексцесу већ о нечему што је скоро па „законитост“ доба у коме живимо. Борба против корупције по западном неоколонијалном рецепту, темељ је нове корупције и затим осигурач квислиншке покорности оних који је врше!

Да би боље разумели о чему се ради, прво да се присетимо откуд то да је тежиште деловања савремених „Елиота“ пренето са класичне мафије на оне који одлучују о јавним питањима. Прво, држава је доживела експанзију од почетка 20. века. Преузела је на себе све више послова те троши знатно већи део Бруто домаћег производа него некада (од 10-15 посто крајем 19. века, стигло се до тога да данас директно или индиректно „једе“ 45-60 БДП, већ зависно од земље до земље). Друго, рођена је тзв. „дубока држава“ или тачније закулисне структуре које неформално (или формално али ван законских овлашћења) битно усмеравају државну политику.

Раније се знало ко држи власт: краљеви, кнезови, цареви и њихови извршиоци. Они горе нису се правили да су равни са онима доле. Са демократијом ствари су се искомпликовали. Једне бирамо (или чешће мислимо да их бирамо) али они често само носе воду, док косе људи за које неретко нисмо ни чули. Ту су она „фина господа“ што финансирају политичаре или располажу највећим богатством у државама па и широм више њих; припадници управних структура који дуго трају док се „владајући“ политичари брзо мењају (врхови војске, специјалних служби, централних банака, највиши слојеви бирократије); господари медија и још низ других моћника.

Наравно, не значи да сви изабрани политичари немају икакву моћ, већ да уз њих постоје и поменути, који њу имају на начин који није регуларан. При томе неки формални властодршци су стварно њихове пуке марионете (рецимо то је био Бајден у САД), а са некима морају да се договарају (или то чини макар део вишеслојне и нехомогене, условно речено, тзв. „дубоке државе“) око пута којим иде нација (данас је у Америци то случај са Трампом, који се представља као борац против закулисних центара моћи а заправо са некима од њих сарађује док се са другима уистину свађа).

Какогод било, у околностима када је званична власт само једна од карика у националном ланцу моћи, они који су често изнад ње – поготово у данашње доба глобализације када уз локалну скривену олигархију, постоји она још моћнија, наднационална, у виду кључних људи мултинационалних компанија, светских финансијских организација (Светска банка, ММФ), клубова најмоћнијих људи (нпр. Билдерберг, Трилатерала, Савет за иностране односе) – јако се брину да их не „поткрадају“ или се не отргну контроли они који „данас јесу а сутра нису“ на челу држава. Зато је у глобалним размерама од друге половине 20. века, тим пре пред његов крај, добила огроман значај прича о корупцији. Добро је да они који официјелно воде државе знају да изнад њихових глава виси мач на танкој нити, која лако може, ако буду претерано својеглави (а не непоштени јер то се уз мало „добре воље“ сакрије), да буде покидана.

Данас интернационални израз који се на тај велики бодеж односи, изведен је из латинске речи – цорруптио. Она значи: „поткупљивање, кварење“. Вековима се под њом примарно подразумевало морално кварење оних који држе власт (на средњем нивоу не на самом врху јер они су могли да раде шта хоће) тако да изнуђују од поданика новац или неку другу врсту компензације како би обавили оно што је иначе њихов посао, односно како би некоме учинили и оно нашта нема право. Постепено, корупција је добијала шири смисао. Опсег до кога се стигло исказује данас распрострањена дефиниција Светске банке, према којој је она било каква „злоупотреба јавних овлашћења за приватну корист“.

Разуме се, да не заборавимо, од стране оних који су изабрани од грађана да врше власт. Они који стоје иза њих, евентуално, могу да буду оптужени да су са друге стране учествовали у корупционашким комбинацијама, али примарно се сузбијање корупције не усмерава према њима, иако су неретко (или тачније увек ако се уз националну „закулису“ у обзир узме и она наднационална) битнији фактор од политичара који су формално на државном врху. Штавише, читав глобални систем је прерађен у интересу скривених моћника. Елиминисање корупције и других системских девијација постављено је тако да се лове (или ограничавају) ситне рибе, док се за крупне копају велики и удобни канали, и при томе се праве тако да буду легални.

О чему се ту ради можемо да видимо на примеру нама свима добро знаних офшор компанија (има још много тога другог али поменуте фирме су нам дуго у видокругу па су згодне за анализу). То су специфична предузећа која су основана у некој од земаља које се сматрају пореским рајевима (Панама, неке савезне америчке државе као што је Делавер, Уједињени арапски емирати, Белизе, итд), јер омогућавају да се не плаћа порез за послове који се обављају у иностранству. Укратко, рецимо, америчко предузеће тог типа које ради у Србији не плаћа порез на добит у САД где је регистровано а ни у нашој зељи пошто се овде сматра као страно. У питању је, упрошћено речено, производ са легално купљеном фејк етикетом о пореклу!

Због тога су офшор предузећа, која су крајем 20. и почетком 21. века била на врхунцу, постала озлоглашена широм света. У складу са тим се већ неко време лимитира простор за њихово деловање (који и даље постоји али је мањи, поготово када се ради о банкарству) или су изложена све већим медијским истрагама. Сетимо се само тзв. афере „Панамски папири“ када је скоро 12 милиона поверљивих докумената о преко 200 хиљада предузећа (и њихових власника), објављено. Уз све наивне приче о независним истраживачима који су кренули у крсташки поход против корупције, иза свега су стајале америчке и неке друге западне службе. При томе оне то нису чиниле из правдољубивости већ по наређењу оних којима служе.

Полако се приближавамо суштини наше приче! Глобални моћници у нашем вишеструко повезаном свету, измишљају канале како би на легалан начин умањили плаћање пореза, на друге начине увећали богатство и избегли мешање државних органа у своја посла. Циљ је да зараде што више али и да имају коликогод је могуће националним законодавствима мање ограничен радијус дејства. Са тих позиција утичу на власти разних држава да раде шта им одговара. Но, како гласи изрека: „заклела се земља рају да се тајне сазнају“. Оно што раде највећи преваранти почиње да привлачи и мање мешетаре од њих, који би исто да се окористе провлачећи се кроз системске рупе. Тако су офшор компаније доживеле неконтролисану експлозију. Свака „шуша“ је могла да оснује неку и то за релативно мале пара.

Уједно, шире јавности многих земаља постале су свесне шта се „иза брда ваља“, те како они који имају нешто више новца и знају како се то ради, хватају пореске кривине, избегавајући да плате оно што остали морају. Офшор компаније су постале омражене па данас иако нису нестале, готово сви озбиљни играчи су дигли руке од њих. Да све буде перверзно, дали су и зелено светло владама које контролишу, да делују против њих и оних који их и даље користе у име „правде“. Велики мешетари моралистички осуђују оне које сматрају за боранију, те аминују хајку против њих јер раде оно што су донедавно и сами чинили.

То је она добро знана глобална борба против неплаћања пореза, корупције и томе сличног, у којој пострадају неке мале и средње рибе (а ако су веће, онда су из земаља које су се нашле на мети тзв. Запада), док највеће евроатлантске отплове даље. Оне смислиле нешто ново, што још није широко проваљено (а и прескупо је за мале па и средње „комбинаторе“). Сада су то, између осталог, тзв. „фирме у зони“ (инзоне цомапниес) у Уједињеним арапским емиратима и, нешто слично њима, у Луксембургу или Линхенштајну. Оне плаћају неки симболичан порез у тим земљама па се не сматрају за офшор фирме, иако суштински то јесу. Могу на тим основама слободно да послују широм света (имају нпр. национални порески број, билансе, све потребне потврде, канцеларије у земљи регистрације).

Тако истинска светска врхушка елиминише конкуренцију мањег калибра и ограничава геополитичке опоненте, и уз то, по принципу „хлеба и игара“, баца пропаганде кости плебсу. Он бар делом верује да се „добре“ државе боре против мешетара у привреди и на власти, у име правде и поштења. А истина је, као што смо видели, нешто друго. Како то код нас људи цинично кажу: ко украде пар стотина евра (или можда и пар хиљада), иде у затвор, а ко отуђи (директно или индиректно) милионе, тај је народни херој.

Прича о борби против корупције постала је тако умногоме глобалистичка навлакуша. О њој најгласније говоре они који на начин направљен да за њих буде легалан, највише злоупотребљавају све што могу широм света, те они у друштвено-политичкој сфери који за њих раде. Мултинационална елита и њене националне филијале, уз помоћ политичара који су са њима у дилу, заједно са Бриселом, Вашингтоном, Светском банком, Међународним монетарним фондом, ФБИ, Интерполом, Еурополом, низом медија – убише се од приче о искорењивању корупције, а богатство се све више концентрише у рукама малог броја „изабраних“.

Да се сада вратимо у нашу земљу „сељака на брдовитом Балкану“, која је за светске грабљивце обичан плен. Оног момент када је Александар Вучић направио комбинацију са разним западним службама, Сорошем и ко зна ким још, он је националистички наратив прекомпоновао тако да буде стерилан, те га је допунио уобичајеним мондијалистичким формулама о борби против корупције и, на другој страни, о свестраној имплементацији тзв. „европских вредности“. Сада то раде и многи од оних који желе да га смене. И то, нажалост, не само они који раде за белосветске дрипце који су лансирали и Алека без Косова – како би извршио прљаве послове које желе – већ и студентски други опозициони фактори који су по инерцији усвојили језик и идејни оквир који се сматра одразом тежње да Србија буде део „цивилизованог света“.

На то мора да се стави тачка. Под хитно! Не зато што није добро сузбијати корупцију и друга системска зла, већ зато што се на начин који нам се продаје, то не ради. Док год Србију хоћемо да реформишемо унутар наметнутих неоколонијалних координата, она за наш народ неће постати боља држава. Само ћемо, фигуративно, од офшор фирми стићи до још перфиднијих инзоне компанија, а кајмак ће наставити да узимају исти они који су га и до сада присвајали (једино ће им наше домаће слуге бити нове). И ту се наравно не ради само о материјалним богатствима већ и свим другим нашим националним интересима.

Да тако не би било, манимо се увезених мантри о корупцији или било чему другом. Србију морамо да подижемо из пепела као националну државу, која се држи свог устава и својих закона, и на тим основама делује против свих домаћих и страних чинилаца који је девастирају. Туђа рука свраб не чеше. Ако нам и даље ЕУ или ММФ буду одређивали како да очистимо кућу, ништа нећемо урадити. Ми сами, у националним оквирима, морамо да се суочимо са државним и наднационалним криминалом – а њега чини и оно што је сада дефинисано као корупција и оно што је дубински противзаконито а упаковано је да тако не изгледа – а не да певамо туђе песме које се користе само за ударе на небитне или самосвојне пословне играче, извлачење капитала у иностранство, уцењивање политичара и замајавање народа.

Ако свест о томе не превлада бар међу креаторима јавног мнења оног дела нашег народа који је суверенистички оријентисан, већ наставимо да се држимо глобалистичких формула које су у функцији борбе против малог зла да би велико било легализовано, онда ћемо ускоро добити неког новог лажног Елиота Неса, са једнако гладним и гадним чопором вукова као што су ови садашњи напредњачког боса „Незајажљивих“ (који су пре само 13-14 година носили маске „Несаломљивих“ и нападали „жуте лопове“ као што су сада и сами нападани од многих који вероватно нису бољи од њих, само се још нису „исказали“). При томе и та нова власт ће бити једнако покорна према екстерним антисрпским средиштима моћи пошто ће јој прво допустити све оно што се третира као корупција (и сузбија код они који нису део владајућег круга) а онда је тиме уцене исто као Вучића званог Оскар! Потковицу среће можемо да искујемо само у српској ковачници (никако у ЕУ железари) ма колико то било тешко!