(Видовдан)

Ничег спорног нема у томе да су симпатије већине нас, откако се одмеравају Вучић и Срби са Косова и Метохије, на страни ових других. Уосталом, држати страну слабијем заборављени је темељ људскости, од које су толико били оперисани српски медији и хор аналитичара који су тумачили карактер Вучићеве недељне посете Северу.

Бити уз јачег није за њих само формула друштвене афирмације, тај принцип они протежу и на свој осећај за национани и државни интерес. Отуда је – зато што су странци јачи – осетљивост свих тих Бакића и Благојевића редовно већа за било какав западни интерес у Србији него за и најелементарнији српски. Отуда свој животни кредо – „увек уз слабије“ – Биљана Србљановић отеловљује подршком ЛГБТ свету. Док њени косовски сународници понављају судбину средњоевропских Јевреја из 30-тих и 40-тих година прошлог века, она заборавља да нам открије мали детаљ мотивације своје људскости – како је сва ефективна моћ планете на страни ЛГБТ света, једнако као што је и против Срба са Косова. Наравно, за вредносни код наречених модела српске олош-елите не треба бринути, јер он није утемељен на њиховом кривом односу према Небу и Земљи, већ на односу снага, па тако није случајно како су они који данас највише издижу Вучићеву државничку мудрост заправо исти они који су га прошле године у ово доба описивали изразима на граници расизма, исто као данас Србе са Косова. Јер он је онда био слабији, као они данас.

Али симпатије су једно, а навијање нешто друго. И, као што су су велики медији окупљали Вучићеве навијаче, тако су алтернативни махом окупљали навијаче Срба са Косова, где су радикалнији међу њима чак покушавали да одважу шансе „северњака“ да сруше владу. Сасвим је јасан и логички кохерентан след навијања „вучићеваца“: ако је он победио, а „северњаци“ изгубили, ако је дакле та конфронтација доведена до својих крајњих консеквеци – мање је Косова, мање је Србије, управо како они желе.

А како ствари стоје са навијачима Срба са Косова? Ако су они победили, а Вучић изгубио, ако је конфронтација „северњака“ и државе доведена до краја, тада ће бити више Косова и више Србије? Неће, и о томе је овде реч. Јер, ако Вучић покори Србе са Косова, од Косова неће остати баш ништа; ако они покоре њега, резултат ће опет бити исти – од Косова неће остати ништа. И то је не тако компликована формула са којом патриоите морају да рачунају.

НЕ НА ЖИВОТ И СМРТ

А то значи да Србима и са севера и са југа без Србије нема живота, чак и овако слабе Србије, чак и Србије која има веће бриге од њих, чак и онакве која им је окренула леђа. И то Срби са Косова морају да знају. Е сад, да ли то значи да они треба да пристану на све што им Србија одреди, па макар то нешто значило и њихов колективни нестанак. Не значи, они нити морају нити требају да се сагласе са Бриселским споразумом, они имају пред собом сва средстава овог света да притискају и Вучића, и Дачића, и Николића и треба да их искористе политички умешно и мудро.

Једино што никако не би смели је да се са Београдом туку на живот и смрт. Јер, ако изгубе, угасили су; ако победе, опет су угасили. Срећна околност у том океану српске косовске несреће је та што слична калкулација важи и за српску власт: могу да победе Србе са Косова, могу да им прекину доток новца, могу и да их похапсе, али то је једина њихова победа коју не могу да преживе, утолико пре што их сва српска олош-елита гура да ураде управо то и ништа друго.

Колико год изгледале немогуће, државне ствари изгледају управо тако, све мимо тога само је страначка калкулација. Управо је страначка калкулација да владу треба срушити на Косову, колико год да јесте тај посао рђаво завршила. Зашто? Хајде да се запитамо како је могуће да је највише критика на рачун споразума од свих српских штампаних медија изречено у оним које контролише Демократска странка? Да ли то значи да су жути пронашли своју патриотску златну жицу? Да хоће да се боре за Косово? Можда, али зашто, док преко својих новина жестоко осуђују план, Мики Ракић јавно позива Вучића у савез за промену устава? Зашто Ђилас јавно обећава влади да је ДС неће рушити на Косову, док негови медији раде управо то. Зашто жути, кад их питате, у будућој влади себе виде једино са СНС, а не са патриотским Дверима, радикалима или Коштуницом, док се интелектуалци које контролишу убише објашњавајући како је Борис Тадић мали издајник у односу на Вучића?

Ево зашто: колико год истраживања јавног мнења претеривала са популарности напредњака, Вучић јесте најпопуларнији политичар, и то у мери да никаква коалиција између њега и жутих не долази у обзир, утолико пре што једини Вучићев посао којим се може бити до краја задовољан јесте темељно разваљивање жутих. Једноставно, да би Вучић био мекши за будући савез са Ђиласом и Ракићем, треба најпре да буде ослабљен. Како да буде ослабљен? Да жути нападну његово бирачко тело? Ма важи! Да га нападну патриоте? Срби са Косова? То је већ друга прича. И то је разлог зашто сам митинг косовских Срба, уместо да буде формирање, колико год закаснело, патриотског блока око Коштунице, двери и радикала (нико од њих није говорио на митингу!) јесте био прва тачка окупљања „жутих патриота“. А, не заборавите, жути за то имају пара, неће жалити да их потроше, као што се већина испошћених патриота неће либити да их узме.

Шта може да буде смисао тог окупљања? Слабљење Вучића сам већ поменуо. Други моменат је дискредитација Коштунице и његово гурање испод цензуса, чиме би операција формирања нове политичке сцене у Србији, започета 2008. године, била завршена. Коме то није јасно, није му јасно ништа. Коме није јасно да жути немају проблем да до краја сруше косовску причу за неколико изборних процената, тај о њима за све ове године није научио ништа. Коме није јасно да су жути, само да би дискредитовали напредњачког министра пољопривреде, уништили 20 одсто српске производње млека – а млеко је стратешки производ, да се не заборави – тај не зна како изгледају богови којима се жути моле.

Наравно, не знам да ли је то разлог због кога Коштуница одбија чврсту сарадњу на стварању неког патриотског блока, али је сасвим јасно да његова реторика, после почетних излива беса, не следи ни реторику Срба са Косова, још мање оних који верују да је Косово добра прилика за рушење владе.

ШТА ВЛАДА МОРА

И Срби са Косова и Коштуница имају сијасет разлога да се осећају издано од Вучића. Још више да Бриселски споразум сматрају погубним за интересе Срба и Србије. Они су, међутим, једини уз Русе који својим уласком у озбиљан дијалог са владом могу Косово да врате у орбиту државног проблема, будући да је свима почело да цури кроз прсте, постајући мотив и оружје унутрашње политичке борбе.

Поверење између Срба са Косова и владе дубоко је нарушено, и, ако има интерес да оно буде враћено – а требало би да има – влада је та која мора да учини први корак и да изнесе терет те ситуације. За почетак да прекине бесмислену кампању протов „северњака“ у медијима које може да контролише. Да избегне сваку одбрану споразума аргументима који их конфронтрају са Србима са Севера. Да отвори медије које може за озбиљну дебату о најважнијим државним питањима. Да поново отвори врата за формирање угушене патриотске јевности. За то време косовски Срби имају морално право на сваки ударац и сваки притисак на владу, осим оног којим би спалили све мостове према њој, потписујући себи смртну пресуду.

Борба до краја, у којој би нека од страна требало да буде победник, ефекте споразума ће учинити много погубнијим него што су сада. Тешко је рећи да ли би тај повратак поверења могао да води преко озбиљног разговора о фер референдуму (који је једно време било тема, али никад озбиљна ни на једној страни), или преко владиног давања неких чврстих гаранција Србима са Косова, или преко нечег трећег. Али шта год да то буде, било би веома добро да у ту ствар буде умешана Москва, као адреса којој Срби са Косова данас највише верују, као и да буде умешан Коштуница, макар по томе што је за ових неколико месеци показао највише разумевања за целину прилика.

Наравно, овакво гледање на ствари увек може да буде нападнуто као изневеравање неких важних државних и националних принципа. Проблем је, међутим, што је за последњих пет година Србија постала земља у којој се деловањем њене олош-елите и политичке класе више ништа не подразумева – ни устав, ни границе, ни поредак, ни плата за коју сте радили месец дана, а ускоро се неће подразумевати ни људски живот. Да, логично је да се не излази за референдум због неког питања које задире у устав, за који се већ гласало пре неколико година, али је њиме можда могуће зауставити или бар успорити даље политичко растакање устава и територије. Да, логично је да влада после такве ствари какав је Бриселски споразум поднесе оставку, али на изборима би странке те владе победиле и легитимисале свој антиуставни чин, чиме би на заиста ђавољи начин легитимисале и сва будућа разарања устава и државе. Да, логично је да одустајање од државности над Косовом буде разлог за брисање министара из рода људи, али је проблем када тај чин ради на хуманизацији оних који одавно немају никакво право да се људима зову.

Отуда Србија много тога мора испочетка, од најосновнијих ствари. Јер, још једном, овде се више не подразумева баш ништа, и овде је данас у бубњу баш све. Па да почнемо од људскости.

Ознаке: Александар Вучић, Жељко Цвијановић, Космет, Косово и Метохија