Прочитај ми чланакРаније је на читавом подручју Макиша градња била забрањена, али је на основу студије Института "Јарослав Черни" та зона сужена и тако омогућена градња која може угрозити снабдевање Београђана пијаћом водом. Слична опасност прети и Сурчинском пољу, на којем власт планира национални стадион, пише недељник НИН у најновијем броју.
Последње деценије 19. века, са око 40.000 становника, Београд је још важио за „варош“ која је имала тежњу ка модернизацији. Пут ка Европи значио је и постојање једног модерног система за водоснабдевање, што се пред српске геологе поставило као озбиљан задатак. Заједно са инжењером Оскаром Смрекером, домаћи геолози, попут Светолика Радовановића, истраживали су простор где је најпогодније формирати извориште.
Након бројних стручних анализа и истраживања, одабрали су оно најперспективније – Макиш. Пратећи модел бечког водовода изграђеног 1876, Београд је скоро две деценије касније, 1892. добио своје прво извориште подземних вода, уједно и прво ове врсте у Србији за централизовано снабдевање становништва.
Данас, становници милионског Београда пију, осим подземне, прерађену савску воду, као и ону „мешану“. Како објашњава хидрогеолог и пензионисани професор на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду Зоран Стевановић, због опадања капацитета такозваних рени бунара, који су коришћени у водоснабдевању, и очекиване експанзије града, осамдесетих година прошлог века је почео да се врши притисак за увођење система за прераду речне савске воде.
– Од тада је савска вода у нашим чашама, бар када говоримо о половини потрошача у Београду. Друга половина пије и даље подземну или „мешану“ воду, пошто је сада направљен такав систем да једна другу сустижу у постројењу у Макишу. И ми имамо ту воду која је слабијег квалитета. Она је санитарно потпуно исправна, контролише се уредно и редовно, али то више није она вода која је природно пречишћена у водоносним слојевима и захваћена бунарима – објашњава професор Стевановић.
Први „напад“ на ово водоизвориште десио се управо раних осамдесетих година, незгодом на ранжирној станици за кретање теретних возова. Те 1984. неколико вагона се преврнуло и из њих је исцурила једна веома опасна супстанца, ксилол. Покушали су да 45 тона ксилола санирају, и делом су успели у томе. Међутим, он је кренуо као балон кроз подземље да гравитира ка рени бунарима. Постојали су наводи да ксилол није стигао до бунара, али после тога није ни вршено мерење његове концентрације. А зна се да је било шта, што се ради на простору Макиша, потенцијално опасно за ове рени бунаре.
Са „нападима“ се ни после тога није стало. Актуелно питање изградње метроа на Макишком пољу, као предворја за подизање новог насеља, дало је повода за бригу – шта ће бити са најбитнијим београдским водоизвориштем?
Институт за водопривреду „Јарослав Черни“ урадио је 2013. студију Подземне и површинске воде водоснабдевања Града Београда. Та студија представаља основ Елабората о зонама санитарне заштите, који је усвојило Министарство здравља годину дана касније и на основу њега донело Решење о одређивању зона санитарне заштите на административној линији града Београда, чиме су оне измењене.
Како стоји у истраживању у оквиру пројекта „Ка колаборативном управљању“, нове границе су унете у План управљања водама слива реке Саве (2014), чиме је омогућена и легитимисана интензивна изградња подручја. Спорно у вези са студијом била је непознаница како је дошло до идеје за њено иницирање, али и то што је остала недоступна јавности све до јавног увида у План детаљне регулације дела Макишког поља.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 4, 2022
