Прочитај ми чланак
Период између ових колумни испоставља се као предуг да се чак и региструју, а камоли анализирају и прокоментаришу сви важни догађаји који су у међувремену протресли ову несрећну земљу, малаксалу од проблема, врућине, умора и „историјских победа“. А поготово да се, паралелно са тим, укаже на све оне политичке и медијске „димне завесе“ које служе томе да се прикрије смисао и забашури сећање на праве проблеме и неуспехе.
Зато, овај пут, неће бити места за причу о ванредним изборима, азилантској кризи, посети ММФ-а, „повећању плата и пензија“ или бечком састанку представнике ЕУ са балканским кандидатима – и кандидатима за кандидате – за чланство у ЕУ. Па чак ни за посебан осврт на скандалозну фудбалску утакмицу између ЕУ и „ЕУ футура“, у којој је навалу екипе регионалних лидера (која се слободно могла звати и „ЕУ – мало морген“) предводио Хашим Тачи лично, док је Ивица Дачић судио, Антић бранио, а Вучић навијао из публике („јер не уме да игра“).
Морамо ипак рећи коју о ономе чиме се – након објаве спектакуларне победе од 5 : 0 из уста српских преговарача – власт и медији вероватно неће много бавити. Наравно, реч је о четири најновија бриселска споразума између Београда и Приштине, којима је на неки начин стављена тачка на готово деценију и по дуг отпор Срба са севера КиМ да се интегришу у уставни и правни систем приштинских власти.
Неумесна прича о „победи“ је својевремено озбиљно компромитовала чак и онај заиста херојски отпор који су војска и грађани ове земље пружили и били спремни да пруже многоструко надмоћнијем непријатељу током НАТО агресије 1999. године. Сећамо се како је било – запуштен проблем, насиље, инциденти, потрага за „лојалним Албанцима“, неуспешни преговори, ултиматум у Рамбујеу, Холбрук, бомбардовање, Черномирдин, Ахтисари… На крају је, под претњом копнене интервенције и још масовнијег бомбардовања, Милошевић попустио и (полу)капитулирао: потписан је Кумановски споразум, војска се повукла са Косова заједно са највећим делом тамошњих Срба, а власт у Приштини, под окриљем НАТО трупа, преузели ОВК, Тачи, Чеку, Харадинај и остали.
Знам да ме је та карикатурална прича о „победи над НАТО-ом“ нервирала и пекла ништа мање од саме несреће која нас је задесила. Није срамота изгубити или попустити пред надмоћном силом и неправдом. Али јесте неумесно и гротескно капитулацију проглашавати за победу. (Да су, на пример, барем рекли да се завршило „нерешено“, било би мање претенциозно, ближе истини и са више шансе да прође и буде прихваћено од народа.)
Али ако је оно својевремено било неукусно и неумесно, како тек назвати актуелно јуначење и хвалисање Марка Ђурића након бриселских преговора? Јер тада се ипак неко борио и ратовао, многи су погинули, ангажовале су се све светске силе и, на концу конца, добијена је резолуција 1244, у којој је, барем на папиру, гарантован суверенитет и територијални интегритет СРЈ. А сада се победом проглашавају документи у којима се ни једном једином речју не помиње држава Србија и њен суверенитет.
Онда су одбијани и прихватани неки стварни ултиматуми, у којима је улог био неупоредиво већи од (не)добијања „статуса кандидата“ за чланство у ЕУ, „датума почетка преговора“ и „отварања првог поглавља“”. А, веровали или не, управо због ове три ствари (статус кандидата, почетак преговора и отварање поглавља), које већина и не уме да разликује нити оне имају неки конкретан утицај на живот, држава Србија и њене владе су се последњих година више пута де факто одрицале свог суверенитета на Косову и Метохији.
Ова смишљена и политикантска еуфорија ме највише подсећа на понашање грогираног боксера који тетура по рингу и виче „није ми ништа“ – а онда једва чека да се довуче кући, легне и стави хладне облоге на главу. Тако ће и сада, чини ми се, након објаве „велике победе“ власт све учинити да се ова тема што пре скине са насловних страна и ударних вести. А наравно да ту нема ни „п“ од победе, чак ни када се гледа само главна и „најповољнија“ ствар у овом бриселском пакету, то јест Заједница српских општина (ЗСО), којузванични Београд сада покушава да искористи да би колико-толико спасао образ, макар у сопственим очима. Бриселски споразум је био потпуно неодређен око садржаја ЗСО, па се, бар формално, могло надати да ће тај садржај макар мало оправдати оптимистичке и громопуцатељне најаве. Али није случајно речено да „што се грбо роди, вр(иј)еме не исправи“. Заправо, у овом конкретном случају, како време пролази, „грбавост“ постаје све већа и све уочљивија.
У сваком случају, нема ништа од приче о некаквој „Републици Српској“ на Косову, коју су представнициактуелне властиеуфорично најављивали у време потписивања Бриселског споразума.
„Пр(а)ва жаба“ и права горка пилула је прогутана очито исхитреним потписивањем Бриселског споразума. Тада најважније ствари нису испреговаране и обезбеђене за српску страну, тако да је све ово у међувремену било само копрцање, како с обзиром на ситуацију на терену, тако и с обзиром и на ситуацију која је створена самим чином потписивања Бриселског споразума.
У том смислу, тзв. бриселски процес ове две и кусур године био је само куповање времена од стране Београда иобезбеђивање облога, односно вештачких заслађивача српским властима (то јест Вучићу) да ту горку пилулубоље и лакше пласирају сопственој јавности. Мада, с обзиром на степен контроле те јавности од стране актуелне власти, Александар Вучић би анестезираном српском јавном мњењу могао продати и много гори споразум од оног који је управо потписао у Бриселу.
Извор: Политика
